Zaboravljena sela Dalmatinske zagore -Vujevići-

Pod brdon Babon u nizu zaselaka Podbablja, ukraj malog polja punog vinograda smistio se zaselak Podastrana. Misto ima više prezimena, a nas put vodi u Vujeviće koji u prosinačkom vrimenu rano utihnu u ladu brda Babe. Doci podno sela trpe prvi ovozimski mraz sa malo sniga koji se vlažan smrza po travi i lozini. Ni tica ne proleti na vakoj ladnoći. Rebci jatari čeprkaju u praznu gudinovu kućaru kako bi pronašli štogod rane zaostale od gudina koje se sad kao pečenice, pršuti, kobasice, duvenice i slanina suše na lisi dimni kužina.

U davno dobam, 1718. prigodon selidbe Mate Alilovića, iz ercegovačkog mista Grab u podbabski kraj doseli se Antica Vujević sa svoja tri sina. Nakon što je dobila zemlju, majka Antica kako bi utvrdila stanje i imanje, jednog sina uputi turskom caru na službovanje di završi sa turskin činon u Stambulu, drugoga sina uputi u Duvno, a trećega ostavi sa sobon u Podstrani. Od ti dana nastade pet eredi Vujevića: Brkići, Pićetušići, Žuljevići, Dudanovići i Čulumovci. Kako in je od starine u naravi seljenje, raselili su se po cilome svitu.

U obitelji Žuljević sa sinon Milanon i neviston slavonskon Čehinjon Zdenkom živi najstarija mišćanka, 88-godišnja Ruža Vujević Bika ud. Jure. Sin im Jurica sa obitelji živi u Kaštelima, a ćer se udala u Vinjane.

- Kako je prije bilo živit ovde u selu?- pitan babu Ružu

- Teška su prije vrimena bila, ali i lipa jer san bila mlada a i selo je bilo puno mlađarije. Sada ima samo dvoje dice. Uvik se sitin kako bi cure sile uz komin, sazvule mokre opanke i sušile ji iznad vatre. Bože moj kliko opanaka! – na tu pomisa i sad se čudi dok zubima privaća jedan kraj vanculeta, a drugi kraj rukon kako bi ga zategla u čvor ispod brade.

- Imaš li, bako, koju zgodu za ispričat iz ti dana?

- Jednon kad moja mater zapreća kruv ispod sača i išton što će kruv biti gotov, isprid kužine prođe jedna žena koja se uputila manjat grm u brdo, pomami je miris pečenoga kruva, a vidi da moja mater nije blizu, mirno ko u svojoj kući digne sač i kosirićon mane pola kruva, zagrize kraj pa put podnoge u brdo. Kad se mater vratila i povirila ispod sača, zajauka: Ajme meni, nema pola kruva! A ja ću joj na to: Majko, trči za njin u brdo!

- Baba, od čega je bio kruv?

- Od kuruza, sinko moj. Da od čega će bit?

- Kako se spravlja kuruzov kruv, sigurno nije ko šeničen?

- Triba prosijat brašno, zakuvat vode, uzet soli kliko je potriba i stavit je u suvo brašno, vrilon vodon polako zalivat brašno i mišat. Tisto ne smi bit ritko jer se mora moć sjedinit na drvenon loparu, a tako sjedinjen iskrene se na vruć komin di se još rukon topla voda razmaže po gornjoj strani, unda se pokrije vrućin sačon neka se peče.

- Kad si se udavala jesu li svatovi išli na konjima?

- Ajde, ko će ti dat konja kad se nije ni magare imalo! Petar Garušin se vinča na konju jer je doša iz Amerike.

Ružin sin Miroslav i diver Stipe žive među Česima u Ivanovu selu kod Grubišnog polja di je Milan zamirio svoju Zdenku. Na pitanje kakvu hranu spremaju Česi za Božićnje blagdane, rekla je kratko.

- Uh, više se i ne sićan kako je tamo!

- Ja ću ti reć šta se kuvalo za Božić! - upade u razgovor baba - U nas se za Božić vario kulen, a za Novu godinu ćorina noga. To su ti duvenice. Kolači su bili ćupteri koji su se radili za trgačine od masta grožđa i šeničena brašna. Sušili bi se do Božića u krtolu visoko di dica ne mogu dovatit, a i da mačka ne bi slučajno legla u krto.

Milanov i Zdenkin Sin Jurica im sa obitelji živi u Kaštelima, a ćer im se udala u Vinjane.

Na odlasku mi baba Ruža zapiva pismu koju je pivala svom odabraniku:

Poznaješ li dragi grlo moje,

Kad zapivan poviš kuće tvoje.

Malo niže Žuljevića uz ruševnu zidinu me dočeka Ikelja, po majci Vujević, i objašnjava smisa građevinarstva i vridnost rustikalne građevinske baštine.

Priko puta zidine obiteljska je kuća Pićetušića di sa sinon Predragon i neviston Šabušon žive 79-godišnjak Ivan Vule i žena mu Danica, rodon Perkušić.

- Obiša san puno svita za poslon, Crnu Goru, Njemačku…

Prikide ga u govoru žena… - Je, je, kad je bio čio sa sto ženski je bio, u svakom mistu po jednu! Sad kad je ostario zapa mene.

Ivan ne haje šta mu žena govori već se nasmija i nastavi. - Cili san se život bavio građevinon. Bilo nas je petero braće. Jedan mi se brat uda tamo u Vrljića, Brat Joko postolar u Splitu, Mirko u Francuskoj i Ante Ćeko u Osijeku. Ima nas svugdi! Ćer mi je Lidija medicinska sestra u Domu zdravlja u Imotskom. Moga su ćaću zvali Mojsije!

- Zašto su ga zvali Mojsije, ali je dava zapovidi?

- Ima je veliku sidu bradu, dobro se drža jer se vratijo iz Amerike. Bio je seoski brijač.

Na zapadu sela u kući obitelji Brkić pronaša san baku Mariju i dvoje unučadi, sinove od sina joj Ante i neviste Anke Karoglanuše: Juru, treći razred osnovne škole i mlađeg Zdenka prvaša osnovne škole. Oni su jedina dica u selu.

Sami se igraju vani kad nisu u školi, a kada je ladno ko danas Jure se igra na kompjutoru.

Na drugoj strani sela di su stare kuće Milasa često dođe Ante Vujević Ćulumovac čija cila obitelj živi u Splitu. Ima novu kuinju, ali više se voli grijat u maloj staroj kuinji ispod solara i skalina sa ulaznin vratima na kojima je ujedno i prozor.

- Ovde mi je duša mirna, kad god uvatin vrimena dođen. Ovde san 44. godine u deveton misecu osta jedinac u matere jer su mi ćaću ko časnika Hrvatske vojske odveli u Imotski u zatvor pa u Makarsku di mu se gubi svaki trag. Samo iman dokumenat di je lišen svi građanski prava, imovine i osuđen na smrt. Nikad nismo doznali di mu je grob. Nema toga što nebi da da mi je nać ćaću.

Ante je radio u Jadrantransu, u Njemačkoj i u Iraku. Sudionik je Domovinskog rata.

- Kad smo otimali oružje od JNA u Lori 18. dvanestog 91. uvaćen san sa još dvoje kolega i osuđen na likvidaciju. Spasio nas jedan crnogorski rezervist. Vidijo je šta nan se sprema pa nas je pusta da bižimo -objasni Ante.

Na odlasku iz Podastrane navraćam kod Ante Vujevića Tujića koji nakon ženine smrti živi ko samac. Raspravili smo povjest Vujevića dok je priga vriško povisme na tavi.

- U Drugom svjetskom ratu je ubijeno šestoro mladi Vujevića kao hrvatskih vojnika. Moj ćaća je volio opisivat događaje u Drumu, zaseok po zaseok, pa je pri opisivanju izbiga spomenit naš zaseok. Samo su ostala dva stiha:

Podstrana je ljuta rana,

ljuta rana dobro znana.

Odlazim iz Podstrane i razmišljam o jednom običaju iz mista. To je običaj darivanja. Baš sad kad nan dolaze dani darivanja, ta mi običaj svitli ko Božićnja jelka.

U dane pečenja rakije, obitelj koja prva ispeče rakiju, sa čašon od kravljeg roga (jer caklene nisu imali) išli bi od kuće do kuće i častili suside. Kada bi se krava ispriprostila teleta i izmuzalo joj se mliko od kojega se radila suritka i sir, sve se dililo sa susidima. Ko prvi u selu ubije svoga gudina podilio bi vriška mesa susidin što bi oni uzvratili kad ubiju svoga gudina. Kad jedna obitelj ima blagoslova neke ga i ostali imaju. Mišćani su živili jedni sa drugima dileći dobro i zlo i sada se u Podstrani ćuti dah ti vrimena jer čin poviriš prid kuću ili u kuću nutkaju te: oćeš poist, oćeš popit, a ni lipi riči nikad dosta.

Iza svega ovoga što san ispripovida moran spomenit pokonju Anu Vujević koja je na svit sa svojin isto pokonjin Juron donila trinestero dice od koji nikoga nema na obiteljskom ognjištu.