Imao sam sreću da od najranijeg djetinjstva, pa sve do odlaska na fakultet,  budem skoro svakodnevno u kontaktu sa ćilimima. Kao dete rastao sam pored razboja čuvenih tkalja Franci iz Rasova kod Bijelog Polja, najbliže majčine rodbine, a potom je moj otac Jupo, izuzetan poznavalac ćilima, dugo radio u domaćoj radinosti, kao organizator proizvodnje u rožajskoj ćilimari.

Priprema pređe

Ponosan na lepotu ćilima, i danas mi negde u dubini sećanja, prođe dosta zanimljivih priča i uspomena, na vreme ispunjene lepote, čudnog spokoja i neobjašnjive nostalgije, zbog čega je ćilim postao deo mog identiteta.

 Izrada ćilima u hrvatskoj

Kao što to biva u životu, običaji se menjaju, prilagođavaju novim navikama i shvatanjima ili  potpuno nestaju sa mape nacionalne kulturne baštine, a ćilim, iako afirmisan u našoj tradiciji, delio je sudbinu takvih promena. Svedok sam vremena kada su se iz naših domova, ne tako davno, iznosili izuzetno vredni ćilimi i nudili na prodaju za smešne svote novaca, a na njihovo mesto postavljali nekvalitetni i jeftini industrijski tepisi. Tako su i ćilimi kao ljudi i naša sela, umirali tiho, nečujno, dostojanstveno.

Kao velika umetnička vrednost, sa kompleksnim kulturnim značenjem i  likovnom  posebnošću, uz tradiciju od nekoliko hiljada godina, danas se ćilim izučava na prestižnim univerzitetima.

Povijest ćilima

Po mišljenju istaknutih etnografa i etnologa na Balkanu, ćilim (persijski – gilim, gelim; turski –kilim, kelim) je u naše krajeve došao sa turskim osvajanjem, mada ima i onih koji osporavaju takvu tezu, ali bez dovoljno osnova i  činjenica. Inače, smatra se da potiču iz drugog ili trećeg veka pre nove ere sa prostora Kaspiskog jezera i armenijskih vrleti.

Ćilim je najlepši, najoriginalniji i najčistiji narodni proizvod. Celokupan posao obavlja se ručno. Radi se iz jednog dela. Sa šarama i ornamentima ima dva glatka identična lica, što se postiže čvrstim utkivanjem potke. Izrađuje se na vertikalnom razboju (čije se grede razmiču u zavisnosti od veličine ćilima), od fine, vrlo tanke i ravnomerno opredene vune (u početnoj  fazi ćilim se izrađivao od trske). Od kvaliteta potke i osnove, koja ima veliku gustinu po santimetru, umnogome zavisi  kvalitet ćilima. Inače, tehnika izrade ćilima ostala je gotovo ista od njenog nastanka.

Izrada i značenje ćilima

Izrada ćilima je uglavnom bio ženski zanat i proizvod. Tkale su ga darovite žene pa je, najčešće, od jednostavnog tkačkog proizvoda postajao umetničko delo. Prilikom izrade ćilima, pored alhemije, najvažniji su prsti tkalje, u kojima je puno specifične sinergije, želja i inspiracije. Tajnu tkanja otkrivaju prsti  »makar to ponekad bilo i bolno»[1]. Prsti uvlače potku različite boje u osnovu i posle takve radnje udara se metalnim češljem, kod nas poznatim kao kirkit.

Ručna izrada bosanskih narodnih nošnji

Izrada ćilima je izuzetno spora i temeljna, zbog čega novac dat za ćilime nikada ne može biti adekvatna nagrada za rad i trud uložen u njegovo tkanje. »Samo oni koji poštuju  ručni rad, znaju kako je teško od klupčeta konca izatkati ćilim». Da bi nastao, potrebni su meseci mukotrpnog rada, truda i muke iskusne tkalje, zbog čega je umetnička vrednost daleko veća od materijalne.» Koliko neprespavanih noći, ukočenih leđa, izbodenih prstiju i umornih očiju»[2].

Svaka tkalja srpljivo, nepodnošljivom lakoćom, polagano, uravnoteženo, bez žurbe, gradi koloritni pejzaž na platnu. Vešto spaja iskonsku lepotu, unoseći u to što radi sebe celu sa vrlinama dostojih čoveku. One kreiraju svoj svet snoviđenja izvlačeći motive iz nestvarnog vremena i prostora.

U svetu prepunom iluzija i iskušenja, tkalja prepoznaje pravu emociju, pretvara je u istinu i približava je stvarnosti. Zbog toga su ćilimi poligoni emocija, želja i stvaralače komocije. Da je tako, lako se uveriti: na tri istovetna ćilima, uz jedan urnek (mustra, uzorak), ima puno razlika i detalja koji nisu identični i suštinski se razlikuju. Zato je svaki ćilim priča za sebe, jer tkanje je  percepcija momentalnog psihološkog  stanja devojačkih ruku. Svaka tkalja i nesvesno ima potrebu da prirodu čovekovog sveta oplemeni ulepšanim oblicima i nadzemaljskim sjajem. Svaki je lepotan za sebe, poseban, autentičan i jednako mističan sa svojim karakterom i dušom. Originalnost se stvara tako što tkalja u svoj rad ugrađuje svoj DNK i genetski kod naroda kojem pripada. U njemu se generiše identitet, kako individualni, tako i nacionalni, ali i lične intimne priče. Zato je ćilim magija a tkanje svojevrsna terapija. On je odgovor na ljudsku neprolaznost, ali i svedok svakodnevnog života našeg naroda. Tkanje ćilima je stvaranje novog života, novog doma, poroda i bogatstva.

Izrada ćilima

Balkanska tradicija i šare ćilima

Na prostoru Balkana, smeštenom između istoka i zapada, stvorena je autentična umetnost tkanja ćilima. Etnolozi najčešće govore i pišu o  pirotskom, bosanskom, sandžačkom, slavonskom, ličkom, vojvođanskom ćilimu. Vrsni poznavalac ornamentike, Jelica Belović Bernadžikovska, razvrstava šare ćilima u pet perioda: mitološki, hrišćanski, turski, klasični i moderni. Naravno, vremenom su se uticaji preplitali pa su tako tkalje sa Balkana tradicionalnu narodnu šaru obogatile istočnjačkim motivima, čime je stvorena nova originalna tvorevina.

Svaki ćilim ima svoju šaru, svoje diskretne boje, u kojoj dominira crvena, u svim nijansama, kao boja ljubavi, zatim bela i crna.[3]  Boje su žive, trajne ali i presudne kod određivanja starosti ćilima. Naravno, postoje šare koje se lakše i brže izrađuju ali i one koje su složenije i zahtevaju više znanja i vremena za izradu. Svaka šara ima svoju poruku: za svekrvu, muža, sina, vojnika, vernika, za državu,  krunu..«Ko želi da bude poslovno uspešan i lično snažan, neka traži «bombe»; da osvoji devojku «razbacane đulove»; za zaštitu od uroka «Kondićeva šara»; za društvo i merak «Begov ćilim»..

O poreklu šara postoje različita mišljenja: jedni tvrde da su autohtone, drugi da su «pozajmljene» od orjentalnog ćilima. Bilo kako, nesporno je da u šarama i ornamentu ima arome orijenta, dalekog istoka, Vizantije, Persije, hrišćanstva, islama, Balkana..

Ornamentika ćilima u svom razvoju pokazuje zamršen splet raznih uticaja. U početnom stadijumu ornamentika je jednostavna, shematizovana, s malom skalom boja, da bi u daljem razvoju ornamenti bili slobodniji a boje sve otvorenije.

Orginalni ćilim

ćilim

Uglavnom, svaki primerak ćilima odlikuje bogatstvo i raznovrsnost geometrijskih ornamenata ukomponovanih u centralni prostor, harmonično i u sistemu bordura, te se slobodno može reći da ornamenti ćilima liče na rasute ljudske misli; taman kao što šare govore o devojačkoj tuzi, ljubavi, sreći.

Kompozicija na ćilimu podeljena je na dva dela: krajevi i centar. Krajevi predstavljaju prelaznu fazu između realnog i imaginarnog sveta, dok centar predstavlja univerzum. Šara je njegova duhovna poruka, čije je značenje podjednako važno kako tkaljama tako i onima koji poseduju ćilim. Uostalom, šare ćilima su bile inspiracija slikarima, pesnicima, dizajnerima, ali i arhitektima.

U početku korišćeni za prostirku, kasnije dobijaju višefunkcionalnu namenu: u eksterijeru, enterijeru, kao dekorativna tkanina, kao poklon, kao molitvena tkanina. U dekoru i opremi domaćinstva, malo imućnije prorodice, ćilim je bio nezamenljiv i najvažniji ukras, a kako i ne bi, kada na ovom, još uvek tradicionalnom balkanskom prostoru, ćilim u svom muškom rodu mora imati dominantnu, domaćinsku ulogu. Mnogi kažu i amajlija, koja donosi sreću kući u kojoj se nalazi. Njegova funkcija je estetska, ritualna, umetnička.[4]

«Između ćilima i najlepše slike na zidu nema nikakve razlike: oba predmeta su radili umetnici, jedan na štafelaju a drugi na razboju.» Kao slika na podu sa svojim čarima i bojama pruža čoveku mir, razvija maštu, odmara dušu… Ćilim štiti od hladnoće a leti je prijatno boraviti na njemu. »Krasili su dvorove, džemije i crkve, sultanove odaje na Bosforu», ističe Milena Vitković – Žikić u svojoj knjizi «Pirotski ćilim». A danas, ulepšavaju prostor najekskluzivnijih domova, poslovnih prostorija, dvorskih i vladinih odaja.

Korištenje orginalnog ćilima

Od ćilima sa orjentalnom kompozicijom najznačajniji je molitveni, sa motivom mihraba, malih dimenzija. On svojom centralnom osom određuje pravac molitve. U domu se drže na posebnom mestu, a iznose se pred molitvu, dočim, za molitvu izvan doma, najčešće prilikom putovanja, izrađuju se lakši i  nešto manjih dimenzija.

Od svoga početka ćilim je imao važnu ulogu u društvenom životu. U svadbenim običajima bio je skoro obavezan i najdragoceniji miraz («devojka koja nije znala tkati ćilim, teško se udavala»), a kroz istoriju koristio se kao ekskluzivan poklon na državnom, diplomatskom, prijateljskom nivou i mnogim drugim prilikama. U skoro svim religijama poklanjao se crkvama, džamijama, manastirima, hramovima, kao prilog za zdravlje živih ili za pomen mrtvima. Ćilim se uvek izrađivao kao simbol porodične sloge i bogatstva, a poklanjao se kao zaštitnik kuće. Dakle, bio i ostao kultni poklon za sva vremena i sve društvene slojeve.

Ćilim je i statusni simbol: najlepši i najkvalitetniji su korišćeni za posebne i svečane prilike, praznike i slavlja. Njime su se dekorisale pozornice za masovne javne političke i kulturne manifestacije ali i scene u kultnim pozorištima.

Istina je da su ljudi na selu više pridavali značaj ćilimu nego oni koji su živeli u gradovima. Postojalo je pravilo da se ćilimi najradije izrađuju zimi, kada je bilo najmanje posla u poljoprivredi. Za tkanje ćilima organizovane su mobe, najčešće u večernjim satima, kada su vešte tkalje svoje znanje i iskustvo delile sa devojkama željnim učenja tog zanata, uz razmenu najlepših ljudskih vrednosti i vrlina.

Prilikom individualnih ili masovnih migracija, ćilim je stvar koja se obavezno nosi. To je bila amajlija zavičaja i nacionalnog identiteta.

Danas i sutra, budućnost ćilima na balkanu

I danas, strani diplomati koji službuju na prostoru Balkana, po završetku  mandata, nose ćilime u svoje zemlje. Da bi takvu praksu osujetili, Iranci su doneli zakon po kojem se izriču najstrožije kazne za one koji bez odobrenja iznose vredan ćilim iz te zemlje.

Izrada ćilima  na prostoru naše države, ima dugu i bogatu tradiciju, posebno u severnim i multikulturnim sredinama, gde je veliki broj, prvenstveno muslimanskih domaćinstava, posedovao svoje razboje. Pošto je ćilim čuvar ognjišta, u skoro svakoj porodici bilo je dobrih i kvalitetnih tkalja koje su, posebno u vreme krize i izrazito nerodnih godina, tkanjem  popunjavale kućni budžet, a počesto samo se od toga živelo. Umešna tkalja bila je stub kuće: pored  prihoda od tkanja, imala je reputaciju dobre i poželjne udavače, zato su se lako i dobro udavale.

Sredinom prošloga veka, u pojedinim našim opštinama, ćilimarstvo postaje jedan od respektabilnijih nosilaca privrednog i ekonomskog razvoja. Široj javnosti je nepoznata činjenica da je u Rožajama još 1958 godine osnovana prva i do sada jedina ćilimara u Crnoj Gori. U jednom periodu, sa radom na SIC-u, bilo je angažovano nekoliko stotina žena i devojaka [5] . Ćilimara je imala  svoje pogone u Plavu (Gusinje), Baru (Ostros), a u Bihoru je organizovana proizvodnja po kućama. Sa tako značajnom proizvodnjom ćilima svih formata, od podmetača za telefon, fotelje, pa do velikih površina i izradom tapiserija za svetski priznate umetnike, proizvodi ove ćilimare bili su izloženi u skoro svim većim prodajnim salonima bivše Jugoslavije, uz  redovno učešće na prestižnim sajmovima zanatstva i domaće radinosti [6]. Mnoge porodice su živele od toga, a ćilimi bili tražena i cenjena roba. Nažalost, taj segment privrednog razvoja vremenom se ugasio.

Sedenje za razbojem odavno nije motiv ni preporuka za buduće neveste, još manje izvor prihoda za kućni budžet, zbog čega je u našim domovima sve manje ćilima i razboja.

Danas se u mnogim porodičnim zaostavštinama mogu pronaći izuzetno kvalitetni i vredni primerci ćilima. Po oceni stručnjaka, takvi ćilimi su mnogo kvalitetniji od onih koji se danas proizvode[7].

Ćilim je izdržljiv i generacijski dugovečan svedok, dnevnik sećanja na ljude, običaje, nemaštinu, bogatstvo,  ali i stecište uživanja i meraka. Po trajnosti, na samom vrhu. Zato se za ćilim kaže da je izvan vremena, odnosno da šapuće kroz vekove i večnost.

U dodiru sa ćilimom oseća se magija prošlosti, svemoćni mir vekova i njena energija. Ćilim nije samo ono što naše oči vide, već posebna energija. Njemu se pripisuju različita svojstva: veruje se da on ublažava stres i nervozu, jer vuna kao prirodni materijal upija negativnu energiju.

Orginalni ćilim

Postoji mnogo priča i legendi o ćilimima. Neki smatraju da ćilim pamti sve što se pripoveda tokom njegova tkanja, zato svaki  ima svoju priču. Bosanci kažu: »Ćilim je staza kojom duša putuje do dženeta(raja)». U nekim sredinama  simboliše sunce, udobnost, bogatstvo, luksuz, u drugim je i metafora «sedam nebesa», nade i spasa. Glorifikuje život, ponosno i dostojanstveno, pružajući otpor ljudskom i konačnom kraju. Ćilim predstavlja svojevrsnu tranziciju između realnog i duhovnog sveta.

Ukratko, ćilim je univerzalna prostirka na kojoj se okuplja zajednica. Na njemu se vrše pobratimstva, ugovara udaja i ženidba, ostavlja amanet potomcima. On je sveto i magično mesto, koje je uz to i lako prenosivo. Ćilim predstavlja božanstvo, duhovni svet, neograničen, bez vremena, odvojen od realnosti.

Iako živimo u procesu ubrzanih promena, u kojima se prihvata globalno, a gubi tradicionalno, procene su da će ćilim ponovo zauzeti svoje značajno mesto u domaćinstvima, unoseći tako toplinu i kolorit u hladnoću metala, mermera i stakla.

I ranije i sada, ljudi zagledani u svoje patnje, pritisnuti životnim mukama, pronalaze u ćilimu nekog ko razume njihove nedaće i radosti, ko saoseća i o tome dostojanstveno ćuti. Jednostavno ćilim se ne može izmestiti iznad života i ljubavi. On je uvek bio ljudska fascinacija, intrigantan, podjednako iritantan. To je pratioc čoveka od rođenja do smrti. Ćilim je trag prošlosti, staza za budućnost, ali i  misterija koju  mnogi pokušavaju odgonetnuti.

Trajući dugo, ćilimi puno govore umesto čoveka. To je njihovo prirodno pravo, kao što je i pravo čoveka da govori kroz predmete koje je stvorio. Tako je oduvek bilo i biće. A ćilimi, za vreme ne haju i ne znaju. Vreme je iza njih. Sa svojim životom i uspomenama koje se njih lično više ne tiču, pričaće svojim jezikom vremenima i naraštajima koja dolaze.

1) “Osnova je zategnuta, kao struna na violini, pa žice cepaju prste. Flaster se stavi samo dok ne zaustavi krv, a onda se skida, jer se osećaj za tkanje nalaza u jagodicama. Santimetrom se ne služimo, već očima podešavamo sve dimenyije”, izjava  tkalje.

2) U elaboratu  referentne institucije u Srbiji, koji je nedavno urađen, jedna tkalja za godinu dana može izatkati 71m2 ćilima, ili nepunih 6m2 za jedan mesec, pod uslovom da radi osam sati svakoga dana, uz najefikasniju organizaciju posla.

3) Zanimljivi su arhaični nazivi pojedinih boja, koji su se sačuvali u pamćenju našega naroda: ZEJTUNI (maslinasta);  KAHVALI (braon); ŠEĆERLI (roze); LIMUNI (žuta); MIŠOVA (siva); JORGOVANI (ljubičasta), TURUNDŽI (narandžasta); MAVI (plava); KADIFLI (jako crvena); GOLUBIJA (svetlo siva);

4)«Frojdove bečke ordinacije, njegov psihoanalitički kauč i zid nad njim, bili su prekriveni ćilimima. Da li zbog opuštanja i stvaranja osećanja sigurnosti, ili zbog nečega drugog, tek vredno je to zabeležiti (Nedeljnik VREME)

-Proslava Savindana u Nikšiću 1912 godine: «Zidovi sale zastrti su ćilimima i dekorativnim tkaninama» (Glas Crnogorca).

-Postoji neprovereni podatak da su Nemci u toku Drugog svetskog rata konfiskovali nekoliko hiljada ćilima, samo iz beogradskih stanova (Ministarstvo poljoprivrede republike Srbije)

5) Tkanje na SIC, što bi se aktuelnim ekonomskim jezikom reklo franšizing, je proizvodnja u svom domu. Preduzeće je davalo materijal a tkalje donosile proizvod i za to bile plaćene. Naravno, svaki ćilim je ocenjivan i klasiran.

6) Jovan Običan, planetarno poznat i priznat umetnik. Rođen u Kanu, živeo u Kaliforniji. Izjašnjavao se kao Jugosloven. Izlagao širom sveta, zastupljen u mnogim kolekcijama i galerijama.  Njegove tapiserije kritičari smatraju vanvremenskim. U njegovom ateljeu u Dubrovniku, koji je bio atrakcija za ljubitelje umetnosti i turiste, prodavane su tapiserije izatkane u rožajskoj ćilimari.

7) U Americi i Engleskoj postoje aukcijske kuće usko specijalizovane za prodaju starih ćilima, čije cene dostižu neverovatne sume. Kustosi koji određuju cenu ovih ćilima najčešće su istoričari umetnosti i vrlo ih je malo u celom svetu koji su sertifikovani za procene.

Tekst o ćilimima preuzet s montenegrina.net

Autor teksta :

Ramiz Hadžibegović

The post Originalni ćilim – utkan u život i tradiciju appeared first on Narodni.NET.

Dok je studirao moj sin Damir, svake godine boravio je po nekoliko meseci u Americi. Povremeno, razmišljao sam o mogućnosti da tamo, po završetku školovanja, nastavi da živi. Nakon svog poslednjeg boravka, radoznao, upitao sam ga da li bi mogao živeti u Americi. Na moje iznenađenje odgovorio je:

«Tata, život je suviše kratak, a ja nemam nameru da svoj merak, koji imam ovde, trampim za malo teško stečenog bogatstva.»

Ovakav odgovor dao mi je ideju da napišem esej o meraku, pogotovo što se ovom temom, koliko je meni poznato, skoro niko na ovim prostorima nije detaljnije pozabavio, iako je to deo našeg identiteta, karaktera i navika.

Uživanje merak u prirodi

Što je merak, kako definirati merak?

Kao kulturni i društveni fenomen, imanentan čoveku od iskona, želim da merak sagledam u kontekstu pozitivnih emocija koje suštinski determinišu čovekovu egzistenciju i njegov životni smisao. Merak je turski izraz arapskog porekla. U aktuelnim leksikonima i rečnicima stranih reči i izraza, merak se, u svom izvornom značenju, sa turskog prevodi kaouživanje, želja, strast, zanos, žudnja. Ako se prevede sa arapskog (maraqi), onda je tofinoća, prefinjenost, suptilnost, delikatnost, mekost, blagost, ali i hipohondrija, volja za nečim, naslada, ugodno raspoloženje.

Pojam merak nije lako prevesti na neki od svetskih jezika. «Kad se pomene merak, engleski ostaje bez teksta, jer je neprevodiv». Ako se u tome i pokuša, izvesno je da prevod ne može sasvim odgovarati njegovom izvornom smislu, jer je to kompleksan pojam, sa puno nijansi koje u sebi nose čitav niz emocija. Kao endemski fenomen, merak ima posebno značenje i izuzetnu vrednost. On se lako piše, dugo pamti i ima svoju lepotu u samom izgovoru. Kada se izgovara, to se radi polako, sa puno strasti, poštovanja i uvažavanja, da bi se sagovorniku stavilo do znanja o kakvoj se vrednosti i kvalitetu radi. Pri pomenu meraka, organizam refleksno šalje mozgu informaciju prepunu emocija koje sa tom rečju dolaze.

Uživanje u netaknutoj prirodi -merak-

U Bosni, ali i kod nas, u upotrebi je izraz ćeif ilićef, koji ima najbliže značenje meraku. Čak bi se moglo reći da, ponekad, imaju isto značenje, pod uslovom da ćosanje nije vulgarizovano. Takođe, u Hrvatskoj je u upotrebi izraz gušt, koji može biti sinonim meraku.

Poetika tog fenomena, čudesnog karaktera, zasnovana je na hedonističkom principu života, zbog čega se dosta razlikuje od evropskog shvatanja uživanja. On pristaje i priliči senzibilitetu čoveka koji živi opušteno, lagodno, spontano, koji svoje obaveze rešava bez nervoze i ishitrenih reakcija. Ili, kako se u našem žargonu kaže: s merakom prema meraku, koji ima dušu prostu, jednostavnu, i baš zbog toga zaslužuje da se voli, ceni i poštuje. Preko ovog stanja duha regulišemo svoje emocije, tako što sklanjamo sve ono što je «višak», što nas guši i opterećuje, istovremeno puneći svoj organizam sinergijom koja nam je potrebna, koja nam prija i koja do vrha podiže naše raspoloženje, te tako dovodimo sebe u sklad sa prirodnim poretkom stvari. Dakle, merak nije ništa drugo do harmonija sa samim sobom, odnosno ravnoteža svesti i podsvesti.

Merak ima posebnu matricu, specifičnu priču, ali i opšte i posebno značenje. U opštem smislu, merak je kod nas odomaćen pojam, uobičajen u skoro svakodnevnoj komunikaciji za mnoge postupke koji čak i ne moraju imati direktne veze sa tim fenomenom. Posebno značenje koristi se u svim pojedinačnim postupcima koji se mogu nazvati merakom.

Uživanje, merak u folkloru

Iskustvo meraka je najčešće neiskazivo, jer ne postoji emocija u kojoj se kreativnost i originalnost ispoljava u tolikoj meri kao u meraku. U svojoj složenoj punoći, ma kako ga opisivali i definisali, izmiče rečima. Kao takav, on je veština i umeće, ali i  inspiracija za poeziju, muziku, slikarstvo, literaturu, za filozofiju i psihologiju, koje izučavaju razne vidove sreće i ljudskog zadovoljstva. Merak je mera događaja i doživljaj koji se zove život. On nas uznese, povremeno nosi, ali uvek dosta vrednog i lepog donese. On, najčešće, čini trenutak veličanstvenim; diže adrenalin; glorifikuje život; prija svim čulima; magli poglede; zaustavlja reč u grlu; pomera pamet.To je lepota poroka.

U meraku se neguje i održava život. On ne zahteva ništa izvan sebe samog, ali nam poručuje: nema improvizacije, budi svoj, sledi svoje instinkte.Takođe, merak nikoga ne obavezuje, ali nas na lagodan način suočava sa najintimnijim željama. Zato je i harizmatičan, jer u njemu jedino potpuno uživamo.Merak je, u principu, duboka, intenzivna radost, najpozitivnije uzbuđenje, najsuptilnija emocija; ukras života, emocija i kulture. Upravo zato, svaki pokušaj smislenog definisanja meraka, kao etnološkog, antropološkog, sociološkog  pa i psihološkog pojma, je nemoguće, taman toliko koliko je teško pronaći njegovu logičnu vezu sa prostorom i ambijentom na kome egzistira. Gde naći logičnost, kada merak overava dušu, iz koje se čuje glas radosti? Što bi se reklo: »Merak je merak, i šta tu više ima da se objašnjava i priča»? 

Uživanje ili merak

Merak nije ništa drugo do sam život, a to što nam izgleda tako ili nam se čini da je nešto posebno i da treba tragati za njim, to je osobina same naše prirode. Merak nije odloženo uživanje, nije ni prošlost ni budućnost, to je trenutna radost. On nas uči kako treba živeti život, odnosno, kako treba poštovati sebe pa onda druge i sve  što nas okružuje. On je mera našeg ukusa i izbora («hoće mi se, drago mi je»); stil i način života; stanje duha; afirmacija života. Merak ima vanvremenski smisao i značaj, a ponekad je najbliži dramskim emocijama. Počesto je izvan svih tradicija, običaja, protokola, principa, verovanja. On se ne može ustupiti ni prepustiti drugome. Njega treba otkrivati, negovati i čuvati. Njegova najveća vrednost je što ne upada u živote kad hoće i kako hoće, već samo uz saglasnost naše volje, želje i inspiracije.

Uživanje u prirodi

Živimo u komplikovanim, dramatičnim, romantičnim i komičnim uslovima, u vremenu brzih promena, stresnih situacija, brojnih izazova i beskrajnih mogućnosti, zatvoreni u sebe, nesigurni, nezadovoljni, nespokojni, kada je nepoželjno i nepristojno pokazivati emocije. Mnogi žive u prošlom, mlađi u budućem, a manji broj u sadašnjem vremenu. Pokoreni vremenom, koje nam ubrzava život i tumba ritam svakodnevice, ne razmišljamo o tome da čovek može imati sve sem vremena za sebe. Zato svako uzvišeno osećanje radosti, izvan uobičajene svakodnevice, dostojne čoveka i njegova života, zaslužuje da mu se posveti pažnja i ukaže na značaj. Uostalom, i Andrić kaže: «Čudno je to kako je malo potrebno da budemo srećni, i još je čudnije kako nam baš to malo nedostaje».

Svaki trenutak i svaka odluka čine naš život. Od toga šta ćemo pojesti, popiti, kako se organizovati, s kim ćemo družiti, šta ćemo čitati ili gledati na tv i slično, čine život i ono što smo mi, jednako kao što biramo sve ono što u nama izaziva radost i uzbuđenje: “Pita Fata Halil mehandžiju:/ “Jel’  moj Meho noćas ovde bio?”/“Jeste, bogme, Mehagince mlada,/ od  akšama do bijela dana./ Do ponoći što je rahat bio,/ pred sabah je sahat polomio./ Polomi mi čaše i sahane,/  a pred zoru ode niz mahale./ Još je rek’o, ko za njega pita,/ nek uzalud za njime ne skita./ On će doći kad ga merak prođe».     

Život, sveden na tren između obaveza i potreba, prelama našu svakodnevicu, a trenutak postaje naša sudbina, koja mu daje onakvu vrednost  kakvu biramo. Razlika između meraka i svakog drugog zadovoljstva je očigledna i neuporediva, zbog čega  je svako poređenje neumesno i neprilično izražavanje nepoštovanja prema meraku. Svakom meraku, koji je racionalan i pragmatičan kontakt sa realnošću i samim sobom,  prethodi doza uzbuđenja, dočim u zadovoljstvu toga nema. Merak je naš izbor, dok zadovoljstva mogu biti potaknuta od drugih. Merak traje duže, dok je zadovoljstvo vremenski ograničeno.On, u svakom pogledu, suvereno dominira u odnosu na puko zadovoljstvo, jer za merak treba imati pozitivnu energiju i emocije. Takođe, postoji i mišljenje po kojem je merak metafora sreće.Treba znati da sreća, kao najveća tema filozofske tradicije, kada nam život iznenada postane bolji, takođe, traje kratko.Ona je okolnost, ili što bi se reklo, sudbina. I, još nešto: ponekad sreća nije dobra za zdravlje, dok merak uvek leči sve bolesti.

Dok smo u meraku, sva naša čula su u harmoniji, pružajući nam zadovoljstvo, mir, opuštanje. On nas čini emotivno i duhovno plemenitijim.To je antistres terapija i lek za dušu. Da bi neko znao njegovu suštinu i smisao, mora dosta toga da prođe u životu. Što bi se reklo:»Ko je probao i doživeo zna»; ili, «merak je merak i nema drugog objašnjenja i značenja sem toga». Ponekad, merak može biti najintimnija molitva, kojoj prinosimo svoje snove i pritajene želje.

Prirodni zdravi plodovi

Kao što roštilj, voće i povrće, izleti i kafana ne mirišu više kao nekad, tako ni merak više nije ono što je bio. Novi uslovi, novi sadržaji i tempo vremena diktiraju nove želje i zadovoljstva. Redefinisana priroda meraka pokazuje njegovu kulturnu izdržljivost. Dok ih svakog trena merak mami i priziva, samoživi i razmaženi ljudi slabo primećuju ono što im je zaista važno, što ih relaksira i raduje, a pitanja puno: «ko sam, gde sam, šta ja to radim i dokle tako?» Živeći u svojim zabludama, misle da su im mogućnosti mnogo manje od želja i da ništa ne mogu izmeniti. Susreću se sa hiljadama različitih situacija, informacija i socijalnih interakcija: semafori, reklame, taksisti, prodavci kokica, prosjaci, šetači pasa, ambulantna i policijska kola, ulični svirači, sniženja..Sve je na tacni. Grad je pun svega a čovek – prazan. Očigledno da sreća i tehnologija, bez koje se, nažalost, ne može, nisu komplementarni. U takvim uslovima, ljudi malo vremena provode radeći ono u čemu uživaju, jer evolucija je spora rabota, našem mozgu treba dosta vremena da se na sve to prilagodi, a život je stalno tu, sa nama. Čeka da ga živimo, čeka da mu odgovorimo šta želimo. Ako čovek ne uživa u svakom trenutku, kakav on to život živi. Ako nije srećan u onome što radi, kakav je to posao koji obavlja? Pa ipak, paradoksalna je činjenica da ovaj naš, balkanski, inatni, i svaki pojedinačni merak, ulepšava naš život a  razara ovakvu stvarnost!

Merak nije iznenadna radost, pa čak ni prvo uživanje u nečemu. Merak je memorisano i ponovljeno zadovoljstvo, između stvarnog i mogućeg, u kojem se emotivno vezujemo za određeni ritual, običaj, postupak. I, kao što sam napomenuo, i sam ritual može biti nekome merak. Za merak nije potrebno društvo (postoji izreka: «sebi za merak»), muzika, piće, veselje, već samo malo autentične radosti u kojoj će duša uživati. Merači se u malim, sitnim stvarima i situacijama («Mnogi ljudi gube male radosti, nadajući se velikoj sreći», Perl Bak). Često se kaže, ko nije rođen za merak, odnosno ko nema dušu za to, teško će se naučiti, navići na takav vid uživanja: «Nema meraka dok se svoja pesma ne doživi, otpije i odboluje»; «merak je kad duša uživa za tri života»; «kad je merak veći od života»; « kad se oseti miris duše»; «kad se njime hrane snovi»; «merak je nešto posebno u životu, što ti je milije da uradiš, nego da se leba najedeš»; «ovaj čovek je merak svezo, nit govori nit romori»; «sve je dobro dok ti pamet merak vodi»; «da nije meraka život bi bio kao jelo bez začina»; «ako nemaš merak na jedenje, ne se pipaj oko ćevapi»; «ko ne zna šta znači kad duša boluje i odboluje, ne može se radovati meraku»; «jedino u meraku sklapam mir sa sobom i svojim životom»;«gde je merak, tu ne stanuje zlo i mržnja»; «ah, merak, teška muko»; «merak ima veliku sreću što je merak».Meraku se ne prigovara, još manje zamera.

Izučavajući ovaj fenomen, došao sam do zaključka da su kod nas najpoznatiji: senzualni ili hedonistički, kafanski, intelektualni, duhovni, boemski, poestki, filozofski, muzički, umetnički, nacionalni (najpoznatiji romski), ali i uobraženi merak. Ne retko, merak može biti i fikcija i iluzija. Ne postoje dva identična meraka, jer je svaka individualna percepcija posebna i različita. Svako od nas ima svoj intimno iskren merak, svoj trenutak radosti, svoje uživanje (kod nas i mahale i avlije imaju svoj mentalitet, svoj karakter i svoje merake). Iznenađujuće je do koje mere dve osobe mogu da se razlikuju u doživljaju jedne te iste situacije i okolnosti: što je za jedne merak, drugima je potpuno strano  ili čak odbojno. Dakle, svaki merak je subjektivni osećaj i radost za sebe. Za retke pojedince se može reći da je njihov merak jednak njihovom životu u celosti :«Moja draga, moja mila, na vratima bila!/ Od meraka i sevdaha, dućan otvorila./ Po dućanu, po dućanu, biser rasturila./

Da ga kupe, da ga kupe, sandžački bećari.»

Da bi neko meračio, treba da zna kako se igra  i da bude slobodan. Ako kroz igru sami sebi ne stvorimo smisao, ko će nam ga stvoriti? Uostalom, svako ko se igra nalazi smisao u tome i u njoj uživa. Zato je merak  igra u kojoj se srce potpuno otvara, a duša uživa; kad oči ovlaže; kad se ruke podignu; kad se u zadimljenoj kafani čaše razbiju, nekako same od sebe, a pevač ili svirač «bem li mu ćemane» dobro se opari; kada nam se kosa podigne na glavi.Takvi su srećni, jer znaju da ne treba gubiti ni jedan trenutak svoga života, u ma kakvim uslovima i mogućnostima živeli. To je taj naš balkanski merak zbog koga smo poznati, zbog koga nam Evropljani dolaze na doček Nove godine i razne kulturne manifestacije, ali i na letovanja i odmor.|1|Antun Hangi u svom delu Život i običaji muslimana u BiH, štampanom u Sarajevu 1906. godine kaže:

«Merak je nešto posebno, što osim naših muslimana, valjda ni jedan narod na svijetu ne poznaje. Merak je kad se uzneseš u neko bezbrižno carstvo, ne znajući za čas ni da dišeš, ni da kahvu piješ, ili grizeš cigar duvana.»

Evropljani, «stisnuti u svom svetu», kad dođu sa predrasudama o nama i upoznaju duh našeg prostora i ambijenta, način i slast života, iznenađeni, nađu se u čudu i onda svi u glas kažu: «Nigde nema takve zabave, luđeg provoda i višeg meraka». Posebno ih iznenadi činjenica da su narodi na Balkanu, uprkos poznatim sukobima, manje više, naklonjeni jedni drugima. Od davnina, najumniji ljudi planete tragaju za definicijom o smislu života. Imam osećaj da je na Balkanu, uprkos svim našim vekovnim nevoljama, potraga za tim pitanjem prestala onog momenta kada su ljudi shvatili suštinu meraka, zbog čega su smisao života zamenili traganjem za smislom meraka. Pitajte bilo kog našeg čoveka o tome i dobićete odgovor da je merak ono što traže, što vole i žele, što ih čini ispunjenim.Ne kaže badava Jovan Dučić:  «Život ima onaj smisao koji mu mi damo». Nije slučajno Balkan meka meraka: na zapadu vam ne dozvoljavaju ni da se čestito naspavate i kako onda možete razmišljati o nekakvom, tamo meraku? Kod nas je uobičajena izreka: «Mogu raditi svuda, ali živeti samo na Balkanu»!

Tvrdim da smo svi, u nekom trenutku, doživeli merak. Samo, razlika je u tome što neki znaju uživati u sitnim zadovoljstvima a drugi na to gledaju bez emocija. Oni se mogu smenjivati tokom dana, godine, života, ustupajući mesto jedan drugom, ali svaki merak ostaje poseban i originalan.Smisao meraka ne treba otkrivati već ga stvoriti i u njemu uživati. Istina je da su neki rituali zajednička strast većine, kao što svako od nas ima ritualne navike koje su posebne i specifične: prva jutarnja kafa i cigareta, slatkiši, putovanja, muzika – mnogima je merak, drugima navika, trećima samo potreba. Teško je zamisliti veselje na Balkanu bez starih, izvornih narodnih pesama. Žurke, rođendani i raznorazne fešte skoro da se ne mogu završiti bez pesama Tome Zdravkovića, Harisa Džinovića, Ksenije Radojčić, Safeta Isovića… Te pesme od zaborava čuvaju pevači i kafane, ali i pravi ljubitelji dernek-meraka, sevdaha, potisnutog derta i karasevdaha. Zbog toga je merak orijentalna nirvana na balkanski način – čudno stanje naše tihe euforije, pomešan sa stanjem zen mirnoće, melanholije i prikrivene euforije: «Ko da igra? Ko da peva? Ko da žedi?/ Ko da pije? Ko l’ brigu da razbije?/ Umreja batko Đorđija, / Za edna časka rakija,/ Nije umreja od bolest ludo,/  Tuk je umreja od ludost./ On je videja ubavi momi,/ On saka da su negovi…/ Sve što videa, batko Đorđija,/ Se saka da e negovo».

Meraklije, imaju pozitivan stav prema sebi, drugima i životu uopšte. Oni na pravi način nose život, svakodnevne probleme i teškoće. Intimno, znaju i poštuju svoj merak. Njihova filozofija podrazumeva da se, pre svega, uživa  u malim, sitnim, trivijalnim, pa čak i banalnim stvarima, koje su svuda oko nas ali ih zbog  ritma života često zaboravljamo ili ne vidimo. Neko je nekada rekao: kada bi plakali za svim onim što se oko nas dešava, celi život bi nam prošao u plaču. Zato iz mnoštva dešavanja treba birati ona najlepša i uživati u njima. Ne postoji loš trenutak za dobar merak. Ljudska priroda je puna mana i vrlina, tajanstvena i složena, različita i nedovršena i zato bi da uvek poseduje merak. Svesnost je najmoćniji deo svakog bića, ali i veza između mentalnog i emotivnog stanja. Zato i Hipokrit kaže: «Velika je greška razdvajati telo od duše.» U tom kontekstu, merak je sjajna veza između njih, ali i  percepcije i emocije.

Uzivanje, merak u kavi

Merak, kao najsuptilnije osećanje, satkan od iskustva, ima samo jednu manu: jedino «uspeva» na Balkanu i ljudima pruža najslađe uživanje. I zbog toga, najgore što može da se desi jednom čoveku koji živi na ovim prostorima, jeste da ga osude na život bez meraka. Što je čovek stariji, više je sklon meraku i uživanju. Mladi su preokupirani igrom, sredovečni karijerom a stariji hedonizmom.A strac Tadej na to kaže: «Kakve su ti misli, takav ti je život».

Ego i um su zavladali našim životima. Previše planiramo, sudimo, mislimo, kalkulišemo. Bilo bi katastrofa ako bi takvo stanje vladalo u prirodi. Da li se treba roditi više puta, šta treba naučiti i upamtiti, a šta zaboraviti, da bi naš život imao smisao, lepotu, sadržaj? Ko god da ste, čime god da se bavite, kakvi god da su vam životni ciljevi, najvažnije je da uvek nađete vremena za merak. Na to se svodi i jutarnja kafa i radno mesto i dnevni raspored aktivnosti, profesionalni i porodični život. Cilj života, kojem se merak ironično podsmeva i ruga,  nije da se čovek ubije od posla, već da dopustimo životu da komotno, otmeno i raskošno živi. Uostalom, ko otkrije dublje značenje meraka potpunije će voleti sebe i druge. I na kraju, uveren da nam ništa više ne prija od meraka, jedna lična sugestija: želite li usrećiti sebe – prestanite da tražite sreću. Umesto nje birajte merak.

Život je tren i treba ga u svakom momentu ispuniti merakom, jer on pomera granice uživanja, uspostavlja nova pravila igre, provocira srce i dušu. Ko u životu nađe najkraći put do njega, može se smatrati srećnim, a svoj život smislenijim i ispunjenim. Uživajmo u životu, to je njegov puni i jedini smisao.

The post Ramiz Hadžibegović – MERAK appeared first on Narodni.NET.

U prvu novorođenčetovu kupku stavljaju se stvari za čišćenje, poticanje zdravlja i tjeranje zla, sol, crno vino, pepeo (vjerojatno zbog vatre!), srebrni novčić i dr. Prva voda od kupanja ne smije se proliti van, već u prostoriji s ognjištem, jer će se inače djetetu dogoditi nesreća. U okolici Otoka tu vodu upotrebljavaju protiv očnih bolesti. Poslije se voda prolijeva van, na čisto mjesto gdje nitko ne hoda, ili na plodno stablo šljive.148 Djevojčici probuše ušnu resicu i kroz rupicu provuku svileni konac kako bi ostala na životu (Crna Gora). Nakon kupanja dijete se umata u pelene od već rabljena rublja ili od majčine suknje i često se u situ polaže pokraj majke (sito, pučko-etimološki naslonjeno na sit). Oko Otoka je običaj umotati novorođenče u ovčje krzno kako bi bilo nježno poput janjeta. (To tumačenje čini mi se sporednim jer iz usporednog razmatranja običaja vezanih uz rođenje, vjenčanje i Božić u slavenskih naroda proizlazi da je krzno izvorno simbol obilja i bogatstva.)

Rođenje dječaka je velika sreća, a sretan događaj objavljuje se susjedstvu pucnjima. Veselje zbog rođenja djevojčice nije tako veliko. “Što si tako mrk, kao da ti se rodila djevojčica?” pitaju tužna čovjeka u plemenu Vasojevića.

Svakojakim čaranjima početka nastoji se djetetu osigurati kasnija sposobnost: dječaku se nakratko daje sjekira u ruku, u novije doba čak i knjiga ili pero za pisanje, djevojčici pak vreteno ili igla, ili joj se provlači laneni konac kroz usta, kako bi kasnije naučila dobro presti. Dobar znak je ako se dijete odmah po porođaju isprazni, loš ako na čelu ima vidljivu plavu venu ili ako padne na lice.

Za obranu od zlih demona (babice, lošotije, veštice, nekrštenci, mrak, mora itd.) narod rabi mnoštvo apotropejskih predmeta što se polažu pokraj djeteta ili vješaju iznad njega, primjerice nož, češljevi za vunu (grebeni ili gargače) sa zataknutim češnjakom, srp, vreteno, vučji zub, školjke, metla, prsten, sol i kruh, bačva s katranom ili krpa natopljena katranom, tamjan, crveni konac sa srebrnim novčićem oko vrata, zrcalo, babičina pregača, muške gaće, u Dalmaciji blagoslovljeni vijenci bršljana, općenito blagoslovljeni predmeti. Ti se predmeti s obrambenim moćima odnose i sklanjaju tek nakon krštenja, osim metle, srpa i pregače. Za zaštitu djeteta i majke kadi se, osobito petkom i nedjeljom, s krpama, kravljom balegom, katranom, sumporom. Mnoge majke pijunu novorođenčetu u lice (to čine i žene što dolaze u posjet). Noću mora četrdeset dana neprekidno gorjeti svjetlo. Obrani od zala služe i magične riječi i magijski postupci, primjerice provlačenje novorođenčeta kroz lanac s ognjišta (posvećivanje kućnim duhovima?), kroz luk kotla, kroz pojas babice, kroz čeljusne kosti ili vučju kožu, kroz obruč ili kotač kola, zatim vaganje djeteta na vagi ali bez gledanja težine. Često babica triput pokaže dijete prema istoku; u području Homolja ona staje na prag i pita majku: “Voliš li sunce ili mjesec?” na što ova odgovara: “Sunce!” Kako bi dijete uvijek dobro spavalo, ubrzo nakon rođenja se nosi u svinjski kotac (čaranje analogijom), kasnije mu se za obranu od zlog pogleda (uroka), što prouzrokuje nesanicu, na kapu zafti vaju srebrni novčići ili amuleti koji prikazuju sablju, škare, mjesec, češalj, križ ili uroČni kamen (Bosna i Hercegovina), vučji zub ili medvjeda dlaka. Muslimani upotrebljavaju i ovalne metalne pločice s izrekama iz Kur ana. Lijep primjerak kape od uroka s područja Durmitora posjeduje Etnografski muzej u Zagrebu.

Tako dugo dok dijete nije kršteno, ne smije van iz kuće, čak se i pelene moraju unijeti prije zalaska sunca; propusti li se to učiniti, moraju se prije uporabe držati iznad vatre ili dimiti. Mnogi mažu obrve novorođenčeta njegovom prvom stolicom (dolina Lužnice).

Prije krštenja dijete se smatra nečistim, poganim, i ne smije se ljubiti; u to se vrijeme ne smije ništa iz kuće posuđivati.

Tijekom prvih dana rodilja ne smije dojiti svoje dijete jer je njezino mlijeko još nezdravo. Umjesto nje to čini žena iz susjedstva, koja je već rodila: naziva se pomajka, poma i s djetetom je u srodstvu po mlijeku. Da dijete ne bi postalo ljevak, pri prvom podoju valja mu ponuditi desnu dojku. Često se prvi put doji kroz rupicu na kokošjoj prsnoj kosti što se upotrebljava u proricanju budućnosti kako bi dijete moglo gledati u budućnost (Boljevac, Skopska Crna Gora). Uživanjem luka, graha i rakije majka nastoji pojačati laktaciju. Prvo dijete nazivaju prvenče, posljednje istre-sak (od istresati), prerano rođeno nedonošče, postumno posmrče (ono ima sreće i dug život), izvanbračno kopile. Dječaci koji dolaze na svijet jedan za drugim u nizu koji nije prekinut rađanjem djevojčice nazivaju se poso-pci (jedn. posobac), djevojčice pak posopkinje.

Prve tri noći pojavljuju se tri suđenice (suđenice, rođenice, orisnice), koje određuju djetetovu životnu sudbinu, što se konačno utvrđuje treće noći. Kako bi se udobrovoljile, soba se čisti i osvjetljava, a pod dijete se stavlja kovanica. U mnogim krajevima demoni sudbine muškoga su roda: usud, uris (potonji od grč. 6pi(co “ograničavam, određujem”). Vjerovanje u sudbinu u Južnih je Slavena vrlo izraženo, što proizlazi iz brojnih poslovica i bajki: usp. Vukovu bajku Usud.

Prije krštenja dijete nosi izmišljeno ime namijenjeno obrani od zala, primjerice Čore, Turče, Cigančica, Bugarče, Vlašče i dr. Djeca umrla prije krštenja pokapaju se ispod stabla voćke. Prema vjerovanju preobražavaju se u bića koja su pola dijete, pola ptica, koja lete uokolo uz glasno kriješta nje i zviždanje. Dave djecu, a životinjama koje daju mlijeko, osobito ovcama, nastoje uzeti mlijeko. Nazivaju se nekrštenci, svirci, nevidinčići, jer se ne vide, u okolici Pirota i navije (usp. ukr. mavki, od starosl. rcavfc “mrtav”). Mogu se izbaviti i preobraziti u anđele dovikne li im se: “Krstim te u ime Oca, Sina i Duha Svetoga”. Nekrštenci svoje nepodopštine čine osobito tijekom dvanaest noći između prvog dana Božića i Sv. tri kralja, odnosno tijekom nekrštenih dana.149 U Dalmaciji se vjeruje da nekršteno dijete ide u limb (od tal. limbo, “pretpakao”). Limba proklinje svoje rođake do devetog koljena. Na otoku Hvaru nazivaju ih mačići, u Boki maca-ruli, maciruli, koji noću lete uz dreku i pljeskanje rukama, a na glavi im gori svjećica (lutajuća, varava svjetla?).

The post Narodna vjerovanja kod rođenja djeteta appeared first on Narodni.NET.

Presukači ili zetski kolač

Potrebni su brašno, so i voda. Zamijesiti tijesto čvrsto kao za pitu. Kad malo odstoji nožem se kidaju male loptice koje se oklagijom razvlače i pržime na vrelom ulju sa obije strane. Presukači se služe uz mladi ili stari sir, džem ili uz med.

Kačamak

Bijeli krompir se kuva dok se potpuno ne skuva. Kada je skuvan voda se ni cijedi već u to dodajemo pšenično brašno da ono upije vodu i kuvamo tu smjesu dok se brašno ne skuva. Potom se sud skloni sa vatre i doda se već spremljena mrs. Mrs se pravi od malo masla, što masnijeg sira i kajmaka. Kad ubacimo mrs onda sa tućnjem mečimo krompir dok se ne dobije jedna izjednačena masa.

Kačamak se služi uz kisjelo mlijeko ili iz kisjeli kupus.

Kaštradina

Suvo kuvano ovčije meso – specifičnog ukusa i mirisa. Obično se sprema uz raštan, mada se u nacionalnim restoranima služi kao glavno jelo.

Raštan

Zelena bilja iz porodice kupusa. Karatkeristična je za naše područije i bere se u listovima koji se operu i usitne pa potom kuvaju sa sitno isjeckanom šargarepom i lukom. Pred sam kraj kuvanja dodaje se sitno sjeckani bijeli krompir. Uz raštan se obavezno kuva i neko masnije suvo meso kako bi raštan dobio pravu aromu i ukus.

Jagnjetina ispod sača

Osnovna karakteristika ovog jela je sud u kojem se ovo jelo sprema. Sač ili crepulja je sud koji je načešće napravljen od gusa i koristi se da se njime prekrije pleh sa mesom i krompirom. Onda se preko njega nabacuje sav žar sa ognjišta, i na taj način se meso i krompir peku. Jelo je izuzetno aromatično i ukusno jer sač ne dozvoljava da tečnost i mirisi ispare.

Crnogorska pita

Pravi se smjesa za palačinke – za to su vam potrebni brašno, voda i mlijeko i jaja, zavisno od količine koja se pravi. Smjesa za palačinke treba da je polurijetka, znači da ima gustine ali da se može razlivati po tiganju. Palačinke se isprže i potom slažu u pleh koji će kasnije ići u rernu. Palačinke se slažu jedna na drugu, a napravi se fil of kajmaka, starog klravljeg sira i pavlake. I stavlja se jedna palačinka pa fil i tako redom. Kad se narea dovoljan broj palačinki i kad se utroši sav materijal pleh sa pitom se prekrije sačom i peče. Crnogorska pita se služi uz kisjelo mlijeko.

Cicvara

Potreban vam je mladi kravlji sir (nesoljeni). Sir se izmrvi na sitne komadiće i bez ulja ili bilo kakve masti miješa se na vatri u običnom tiganu.

Pošto je sir mlad on u početku ispušta svu tečnost i tada dodajemo pšenično brašno toliko da se naoravi kaša. Onda neprestalno miješamo tu smjesu dok ona ne počne da ispušta masnoću. Kad ispusti masnoću jelo je gotovo i treba ga samo posoliti. Uz ovo jelo obično se služi bijeli kuvani krompir i kiselo mlijeko.

Jagnjetina u mlijeku

Potrebo je 1,5 kg jagnjeceg mesa od plecke ili bubrežnjaka, 1,5 litar mlijeka, 3 šargarepe, 2 lovorova lista, 5 – 6 zrna bibera, 1 kg krompira, peršun i so.

Meso se opere, stavi u lonac i prelije mlijekom. Dodaje se cijela mrkva, lovor, biber i so po ukusu. U drugom loncu kuva se oljušten cijeli krompir. Kada je meso kuvano izvadi se iz lonca, isječe, stavlja se u dublju posudu i dodaje se cijeli kuvani krompir i mrkva. Preliti procijedenim mlijekom u kome se kuvalo meso i ukrasiti peršunom.

Japraci

Za pripermu japraka potrebno je 1kg raštana, 400g junećeg mesa, 2dl ulja, 150g crnog luka, 80g riže, soli, bibera i peršuna po potrebi, i 200g suvog mesa.

Svježe, i mlade listove raštana odvojiti od stabljike i odstraniti zadebljali dio lista. Oprati u hladnoj vodi i prokuvati u ključaloj slanoj vodi par minuta. Kada su listovi blanširani izvaditi ih i odmah staviti u hladnu vodu da sačuvaju prirodnu boju. Do upotrebe čuvati ih u hladnoj vodi.

Juneće meso od vrata ili plećke odvojiti od kostiju, suvišnih žilica i masnoće i oštrim nožem sitno isjeckati. Crni luk očistiti, oprati i sitno isjeckati. Rižu probrati i oprati, a zatim dobro ocijediti. U prikladnoj posudi na zagrijanoj masnoći staviti sitno sjeckani luk da se proprži. Na propržen luk dodati isjeckano meso i sve zajedno propržiti. Kada su luk i meso proprženi dodati odredenu količinu pripremljene riže i sve zajedno upržiti. Masu začiniti sa malo soli, mljevenog bibera i peršuna i pustiti da se prohladi. Na svaki list raštana staviti dio mase i listove savijati. Rolade staviti u šerpu, naliti vodom, pustiti da proključaju na jakoj vatri i zatim kuvati oko 2 sata na blagoj vatri. (Predlog: izmedju japraka staviti suvo meso – po 1 parče u porciji – i kuvati zajedno.) Na kraju zapržiti (u rastopljenoj masnoći propržiti brašno sa paprom i preliti japrake) i ostaviti da krčka još koji minut. Služiti sa kiselim mlijekom.

Bamije na ulcinjski način

Teleće meso 140 – 160 g za jednu porciju.

Izabrati meso od buta ili plećke i sijeći na manje kocke. Očišćeni crni luk isjeći na sitno i dinstati sa mesom. Soli dodati po ukusu, kao i mljevenog bibera, malo aleve paprike. Naliti vodom i staviti da se lagano krčka; dodati malo paradajza na kocke, dosta isjeckanog peršuna. Krčkati oko 30 minuta.

U međuvremenu pripremiti bamije. Očistiti ih, oprati, lagano prodinstati, propeci sa crnim lukom uz dodatak zacina (so, biber mljeveni). Kad su bamije skoro mekane skinuti ih sa vatre. Meso nasložiti u keramičku činiju sa bamijama i peći još 5 minuta u pećnici do 200 stepeni. Servirati ih tople.

The post Tradicionalna Crnogorska jela appeared first on Narodni.NET.