U Sloveniji su poznate dvi vrste fantovšćine; prvu i drugu fantovšćinu. Danas se te beside više ni ne čuje. Bile su od starine još dvi veselice za mušku čeljad, a su leva i kada se je šlo va vojsku.

PRVA FANTOVŠĆINA

Ta fantovšćina se je slavila da se selu da na znanje da je mladić zriv, kaj će reć da je punoljetan. Od naših starih san čuv da je pred puno lit ta dob bila kada je mladić napuniv dvajset i četiri lita, ma fanj pred prvin raton je ta dob osavnajst lit.

Nedilju nakon rojendana, potljer večernjice su krsni kunpar i oća zeli punolitniga sina z sobu i su ga pripeljali va oštariju. To je selo već znalo, pak se je nabralo više ljudi, rodbine, susidi i prijatelji. Slavljenik je morav zvat vina za sih va oštariji. Ženske su od doma prinesle pečene janjetine, ali samo do vrat; one nisu šle va oštariju. Tu se je kantalo i zbijalo huncutarije do Zdravo Marije, kada se je šlo doma na malo bolju večeru.

Ova fantovšćina je bila znak da je mladić zriv i za ženidbu.

DRUGA FANTOVŠĆINA

Va današnje vrime se reče momačka večer. To se je za sin pozabilo, a jast san ma baš z nikin čudon čuv tu besidu od Toneta Fuštaroviga. Onda san zapićivav starije i si su znali za drugu fantovšćinu.
Na ti svečanosti se obavezno sope i je jako veselo. Edan put, rečeju naši stari, kada se je živilo po strogih seoskih pravili, se ni pozivalo na nijenu svečanost, aš je saki znav kaj se va selu dogaja i kaj je čja zadaća. Ko se je subotu mladić ženiv, znalo se je da je četrtak njegova druga fantovšćina. Tu veselicu se je storilo va oštariji, a bilo je za jist i za pit. Obično je prišla generacija od mladića i ostali prijatelji. Ženske, dakako nisu smile ni prismrdit blizu. To je moglo potrajat do pov noći. Kada je odbilo pov noći, je počev dan petka, kaj će reć da ni na petak va naši župi od nigdar bilo nikakoviga očitiga veselja.
Od 1918 pa do nigdi 1960. se je to zapustilo. Ni mi nijedan znav povidat zač. Sada se, normalno opet slavi, ali pod imenon momačka večer.

LEVA

Leva se reče za regrutaciju za va vojsku, ma za vrime Austrije da se je reklo i novačenje. Klanjci su kantali enu pismicu ka gre ovako:

Prokleta leva na Jurdani
koja je mane uzela
oj zač, oj zač me nisi majko
duboko more bacila.

Ma leva da ni bila na Jurdani, nego na Volovskin, ali da su na Jurdani šli mladići na vlak, a od tamo va Italiju va vojsku, pa su zato brundali na Jurdane.

Barba Vice Markoć mi je povidav, i stric Ive Jačeć, kako se je šlo na levu i va vojsku, pa ću to i zapisat.
Cila generacija je bila pozvana Volovsko. Ženske i oni mladići ki čekaju drugo lito novačenje su na vozu storili tavulac, kaj će reć su voz popodili. Onda su voz okrunili z cvićen i zelenjen. Voz da je morav bit lipo okićen, aš su i iz drugih sel prišli. Ma žejanski, munski i klanjski da su bili vavik najliplji.
Jutro na 9 ur se je šlo z vozon. Voz su peljali konji, ki put i dva para. Š njimi da je šav z mihon Jače Škofov iz Studene. Kada su Talijani okupirali Klanu, onda jin je sopav jarmoniku niki Lapić iz Lipe. Mi se vidi da je na ta način šla naša mladost na levu zadnja generacija 1940., aš se i jast domišljan voza, a mamo doma i sliku.
Sam pregled ni biv Bog zna kaj, pak su niki mladići prišli valje doma iz vojske, aš se je lih tamo vidilo ki je, a ki ni za vojsku. Više su gledali na visinu i žilavost. Oni niži su finili va fanteriju, kaj će reć pješaštvo i va topništvo, a oni viši va marinu, ali va posebnu regimentu, kamo je i konjica spadala.
Kada su se vrnili doma jin je selo saki put parićalo ples i veselicu.

VOJSKA

Kot i na levu, tako je i va vojsku šla cila generacija. Na isti način su šli z okrunjenin vozon v Riku na brod, pa va Pulu. Iz Pule se je onda regrute pošiljalo po cilin austrijskin carstvu. Niki ki su služili marinu su ostali va Puli, ma mnoge da su poslali dalje, va Boku Kotorsku.
Klanjce da je najviše trefilo služit va Gracu, Mostaru, Petrinji, ali i još kadi po Austriji. Va Klani se je do pred lih kantalo ovu pismicukada se je šlo va vojsku:

Lipa naša domovina
s onu stranu je planina (zon kraj Save je planina)
tam je hišica,
je hišca iz lesa,
tam je tekla moja mladost sva.

Mama moja kaj rečete
kaj vaš sinak vojsku kreće
budi Bog s tobom i sveti anjel tvoj
ljubi ljubi dragi sinak moj.

Mladi cajti kaj hitite
i moj kufer pripravite
star san dvajset lit
pa moran poć va svit
domovina hoće me imit.

Dan dva prije nego su mladići krenili va vojsku jin se je služila maša za srećan polazak i sretan povratak iz vojske. Na našimu koru je za tu sv. mašu naminjena pismarica iz ke se je pivala ali pojala sv maša.
Da se ni nigdar dogodilo da je šav samo edan va vojsku, vavik jih je šlo više. Jutro bi se zbrali poli Martinovih iz sel okoli i iz Klane a pratila jih je rodbina i cila generacija, kaj će reć i muško i žensko. Nosili su z sobu Domovinsku zastavu i z vozon su šli na Jurdane na vlak. Kada je Italija okupirala naše kraje, to već ni bilo tako. naši stari rečeju da su Ćići, to će reć Učkari, i dalje zadržali stare navade, no kako ne smiju više nosit Domovinsku zastavu, a talijansku nisu teli nosit, onda nose zelenu granu, a na nju da prevežeju tri fijoka z bojami od naše zastave. Nigdi 1968. lita se je opet zelo navadu da se javno obznani, a potljer služi i maša za one ki gredu va vojsku.

Povidav mi je ovo na polju kada smo orali barba Vice Markoć 1974.lita.

Post preuzet Klana.net

The post Zaboravljeni običaj u Sloveniji – Fantovšćina appeared first on Narodni.NET.

Ma do pred par lit se je va štali rabilo za stelju pod blagon samo šušanj (suho lišće). Najraje se je šlo po cerov, ali pak bukov šušanj. Danas se više rabi piljotina. Reče se, da ako je piljotina bukova, da je gnoj dobar, aš ta piljotina brzo sagnjije, ma ako je piljotina smrikova, ali jelova, da ta gnoj je dobar samo tamo kadi je čritena zemlja.
Črito je po našu staru ilo, ilovača. Ta gnoj ki je storen z jelovu piljotinu da dobro pride va čriteni zemlji, aš da zemlju razrahlja, pak onda ni onako grudasta.
Valje kako bi palo perje iz gran, se je šlo po šušanj. Ki put ako je bila slana, se je počekalo do ene dobe da slana nestane. Onda bi se z grabljami, ali pak z brizovu metlu šušanj grabilo ali zmelo na kup, pa bi se ga naložilo va lancune od jute, ali pak va napošne koše, i onda bi se na vozu peljalo doma va skadanj. Nike ženske su se to na hrptu z plašćenku doma nosile.
Najbolje je bilo poć po šušanj dan iza kako je bura puhala. Bura najde misto, kakov zamič i tamo nanese cilo brdo šušnja. No, ki su znali za takove kupe, su tamo šli z štramami. Na vozu se je štrame preplelo z bršću, dosta gusto, i onda se je šušanj nakladav. Se razumi da je na vozu niki morav šušanj peštat kot i sino. Se je to onda dobro povezalo i šušanj se je peljav doma. Šušnja je puno rabilo, aš je zima dovga, a saki je rad imev da je štala suha, blago čisto, a gomila puna gnoja. Za stelju pod konje je najbolja slama, ma ki ni imev slame, se je šlo va zalu jesen za lipiga dana kosit oštricu, i to se je rabilo pod konje za stelju.

Post preuzet Klana.net

The post Stari običaj i tradicija prikupljanja šušnja (suhog lišća) appeared first on Narodni.NET.

Kada got bi po liti naglo prišlo nevrime, ma posebi ako bi grmilo i bliskalo, smiron bi niki morav bit nahoj poli crikve. Nahoj po našu staru znači bit dežuran, ali pak spreman; na hoj je na zapovid. Čin bi se vidilo da bi mogla grašica, je ta ki je biv nahoj počev zvonit na sa zvona. Barba Vice mi je rekav da je baš zaradi tiga i naša crikva storena na tin mistu, a i zvona da su tako velika kako biju razbijala oblake i odagnala grašicu, da si spase litinu na polju. Pak mi je rekav:
“Nigdar ne smiš mislit da su naši stari bili neuki. Danas kada se držimo si jako pametni, ne bimo na to ni mislili a kamoli da bimo našli misto iz kiga zvonjava najbolje odganja grašicu.”
Kada se je zvona blagoslivljalo, da je plovan moliv baš i molitve da bi to zvono bilo blagoslovljeno za odagnat grašicu. I onda mi reče barba Vice: “Od sada prati na dalje pa ćeš vidit; čin se velo zvono javi, grašica prestane, aš san se jast va to osvidočiv”.

Tradicionalna molitva kad je grmaljvina i nevrijeme

Post preuzet Klana.net

The post Stari običaji u Sloveniji pred nevrijeme appeared first on Narodni.NET.

U Njemackoj je sv. Martin postao zastitnik zivotinja, pastira i vojnika, a guske moraju za kaznu sto su ga izdale, umrijeti na dan njegove smrti. Od tada vlada obicaj da se na Martinovu nedelju jede guska. Guska je i u sjevernim drzavama, Njemackoj, Skandinaviji i u Austriji obavezno jelo na dan svetog Martina.
Vec u davnini je guska bila zrtveno jelo, povezana s jesenskim segama. To dokazuje prorokovanje pomocu gusce prsne kosti. Ako je kost smedja, zima ce biti vrlo hladna, a ako je bijela, ocekuje se puno snijega. U nekim djelovina Slovenije, taj dan narocito je bio vazan u momackom zivotu. U krajevima uz bohinjsko jezero su na taj dan, u gostioni primali nove momke u momacko drustvo. To su bili momci koji su dobili poziv u vojsku. Svecano primanje nazvali su “krst” (krstenje). Momak je prvo morao castiti vinom i zapjevati. Zatim je obavio ispovjed. Nakon toga je morao otici po djevojku. Ako ju je doveo, morala mu je pripaliti cigaretu, zatim je bio primljen. Ako se je vratio bez nje, morao je platiti pet litara vina i cekati na prijem jos godinu dana. Dok nije bio primljen, nije smio u drustvo s ostalim momcima u selu.

U ostalim djelovima, uz pecenu gusku toci se vino, koje u to vrijeme dozori. Zbog toga je i nastala legenda da je sveti Martin iz vode napravio vino. Po obicaju, na taj dan gazda kuce pozdravi pozvane goste, zatim svi zajedno stojecki popiju casu vina.

“Vino pije sveti Martin, voda naj pa zene mlin.”

The post Slovensko Martinovo – praznik vina appeared first on Narodni.NET.

The post Slovenski običaj “Sramotna klupa pred pekarom” appeared first on Narodni.NET.