Ima različni kumova: krsni, vjenčani i krizmeni. Svi kumovi nisu jednako vridni. Najbolje se poštuju krsni, ponda krizmeni i vjenčani.
U ‘vom je selu taki adet [običaj], da je jedna kuća samo s drugom u kumstvu. To su stvari tako naredili, pa se to sve do danas uščuvalo. Kod tog se pazi i pazilo se je, da budu obadvi kuće jednake: bogate il sjeromašne; pa da i’ je ojednako [podjednako] u kuće. Podilju l’ se kumovi, drži se za kuma samo jedan, koji je zazbilja pravi kum il kumov sin. Drugi se razdiljnici zovu kumovi, ma i ne bili.
Svatovi u Županji 30-tih godina. Lijevo je kum s otarkom (ručnikom)
Kum more bit samo oženit čoek, a za nuždu momak ili cura. Izumre l’ jedna kuća, to druga stranka traži kuma. Oda po selu gazda il koji starji muškarac, pa se tuži: „Nasradali smo, nemamo kuma”. — „Kako, zašto ga nemate?”— „Pa za ni umro? Ne znamo šta bi, kud bi, koga bi za kuma. Sve selo ima njeko njekog, a mi nikog”. — „A šta ću vam, i ja imam mog, ne mogu na dvi strane kumovat; puno je, a i trošak je, kad su svatovi”. U selu so već zna, tko umre il izumre, pa se o tom ukućani razgovaraje. Naiđe l’ čoek na tu kuću, dobro, pogodu se i okumu, ako ne, tražu ga, dok ne nađu. Tako ide čoek u kuću: „Faljen Isus!” (skini kapu). — „Uvik faljen !” — „Kako ste? Ima l’ šta nova? Oće l’ bit šta žita”. — „Pa ima nješta, nismo još poželi”. — „A šta j’ s kukuruzi?” — „I oni su dobri, ako i’ šta ne pobije”. — „Kako je sa svinjama, je l’ krepavaje?” — „Bome da, idu, sve više”. Stanka. Došljak će: „Ja sam došo do vas s poslom, znate, da mi je kum umro, pa kud ću sad ; a trebo bi mi za glavu. Bi l’ mogli vi bit kumovi ?” — „Ja — ja ni sam ne znam, morali bi se porazgovorit, teško je to na dvi strane kumovat.” — „Znam, da je teško, a ni vridno, da ja sam budem za sprdnju, da nemam kuma”. — „Dobro, mi ćemo se podivanit [popričati], pa ću vam poručit, a nemojte zamirit [zamjeriti], ako ne bude”. — „Šta bi zamiro, more bit il ne more”. — „Znate šta, da je na moju, odma bi se okumili, al tu treba i druge mlađe pitat. To ni samo za jedanput”. U tom se i rastaju: „Idem, a vi se porazgovorite, pa poručite. S bogom!” — „Sretno!” i isprati ga do druma.
Prvom se zgodom ukućani o tom razgovoru. Gazda ko gazda to prvi načme i kaže šta on misli. Drugi kućani njeki njako kažu, dok i’ većina ne kaže: pa okumimo se; ne ćemo ni u tom propast. — Gazda pošalje koje dite, da kaže, da će se okumit, a Vaj prvom zgodom dođe k njima, pa se podivanu i okripu vinom il rakijom, čega se već u kuće nađe. Od to su doba oni kumovi i ostanu, dok ne pomru.
Brodski Varoš
Kum zove kuma imenom, pa kad ga vidi, sretne, kaže: „O gle ! Eto mog kuma Ive (kako mu je već ime). Kako mi živiš?” — „Dobro”. — „Šta tvoji doma?” Zapravo je samo kum, tko koga na krst nosi il mu kumuje. A da se bolje slušaje, kažu i drugom iz te kuće „kume”, ma i ne bio kum.
Kad dođe kum kumu (starji mlađem), nikad ne dođe prazni ruka. Uvik mu donese makar šta, il mu da sekser, dva, da spomeni, kad je kum u goste dodio. Katkad donese kum kumu (i drugoj djece) bombona, kolačev, voća, oreva [oraha], medenjakov, a mladi staromu duvana il malo „mučenice” [rakije], ako on u kuće nema. Kumovi se dobro slušaje, bolje nego braća, pa sastanu l’ se na vašeru [sajmu], na putu il ge drugo, javi se jedan drugom i milošće daju. — Od starine se još uščuvo običaj, da kum skini kapu i kaže „Faljen Isus!” kad prolazi kraj kumove kuće, ma nikog doma ne bilo.
