U XX. stoljeću ljudi su pričali raznovrsne priče o vilama. Vile su imale jednu magareću i jednu ljudsku nogu. Kosa im je bila duga i plava, a haljina duga i bijela. Igrale su kolo. Ta kola igrale su obično po nekim livadama ili na dugim velikim kamenim pločama. Po priči moje babe konj bi bijo svezan u štali ili u dvorištu. Večeri kad bi neko došao u štalu, konja ne bi bilo. Jutri konj bi trčao i bio bi vas mokar, a iz usta izlazila bi mu pina, a griva bi mu bila ispletena. Konj bi se zaveza na isto misto di je bijo zavezan.
Mnogi ljudi pričali su priču koja glasi ovako: Čovik je ima jednoga konja. Kad je iša u štalu izvest konja na pašu, konja nije bilo. Tražili su konja, ali ga nisu mogli nać. Čovik je kupio novog konja, ali nije zaboravio onog izgubljenog konja. Kad je čovik doša do jednog stabla da se odmori u ladu, vidio je jednu prekrasnu ženu koja je imala dugu plavu kosu i dugu bijelu aljinu. Jedna noga joj je bila magareće a jedna ljudska noga. Ta žena bila je vila. Ona mu je rekla da je njegov konj na njegovoj njivi zavezan za stablo. Kada je čovik doša na tu njivu, vidio je kako mu je vila rekla. Konj je bio zavezan za stablo, a griva mu je bila ispletena.8
Kažu isto tako da je jedan čovik doša noću kravi. Krava se tribala otelit unda joj on poviriva češće. Kad tamo, u drugoj prigradi di je bijo konj, ne čuje on ništa. Obično kad on dođe, konj ono njiže, njiska ga uzme, dadne mu znak. Ništa konj. On tamo konja nema. On se vratio, kaže ženi tako, krava još ništa, a konja nema.
Kaže žena: “Mora da su ga vile odvele.” Kakve vile? Kad ujutro, kaže, doša konj. Konj na svom mistu, ali kaže još oznojan i spletena mu griva. Da se ta griva ne smi rasplićat jer ako se ta griva rasplete, da bi konj uginuo.
Imotske vile foto imota
