Ja gonila jednon kravu. Stade krava pripala se. Ja čujen čuje se kas konjski. Prema Dragićini doli, ima jedna ulica kudan se iđe prema Dragićini. I iz te ulice ti bi reka sad će konji. Vezulja mi stade. Kako ona stade ko ukopana, tako stade i ja. Računan: “Sad će konji, kreše.” Kakvi konji, odan, nema nikoga. Odjednon to pođe i tamo one ljutine, ono, Bože, kamen, brdo i ode prema tamo.
Kreše, kreše i ode. I ja došla kući i tako kazivan. Kaže meni pokojna baba moja: “Ljube, to su ti vile prošle.” Ma kakve vile? Neće ti ga Ljuba nikad više napojit krave.
Nikad više nisan otišla. Puno ti me je puta mater za to ispribijala. Jer ko će nosit kravi. Undan se nosila voda u burilu, al ko će kravi donit vode pa je napojit. Nego potraj kravu, lavor ponesi. Što je moja mater govorila kad bi se privarila: “Kravu ponesi, lavor za ruku povedi.” Unda se ja tomu smijala a ona bi reci: “Ajde, mala, okani me se, dosta mi je i moje muke.” Unda ona meni da toji lavor i ja gori k čatrnji i zavaćaj vodu, i kravi livala, krava pije koliko može i vrati je kući.
krava i vile u pripovijetki
