Lisica padne u bunar te je bila prisiljena čekati, ne znajući kako da izađe.
Kad jarac, nagnan žeđu, dođe do istoga bunara i opazi lisicu, stane je ispitivati je li voda dobra. Ona, prikrivajući svoju nevolju, rasprede veliku pohvalu vodi, govoreći kako je krasna, a pritom ga potičući da siđe.
On siđe iz same požude za vodom i, kad je ugasio žeđ, stane s lisicom mozgati o izlasku iz bunara.
Lisica kaže daje izmislila nešto korisno za spas oboje:
»Ako si spreman da upreš prednje noge o zid i primakneš rogove, kad se ja uspnem gore preko tvojih leđa, izvući ću zatim i tebe.«
Kad je on, i na drugo nagovaranje, spremno izvršio njezinu želju, skoči ona preko njegovih nogu, popne mu se na pleća, upre se o njegove rogove, stigne na otvor bunara i stane se udaljivati.
Kad ju jarac prekori da krši obećanje, okrene se ona i reče:
»Dragoviću moj, da si imao toliko pameti koliko dlaka na bradi, ne bi bio sišao prije negoli promisliš kako ćeš izići.«
Tako i razboriti ljudi trebaju prije razmotriti svršetak stvari, a tek tada izvoditi svoje osnove.