Kod nas se zove avlija ono malo prostora, u kolikom su zgrade pritisnile.
Razlike između jedne i druge avlije imade velike, a razlika je to, što je jedna velika, prostrana, široka i dugačka, a druga je mala, tisna, uska i kratka. U jednoj je lipa ledina, trava, čista, uredna. A ledina je u onoj avliji, koji ima prostranu avliju, a nuz to još stan [salaš], pa mu je marva [stoka] na stanu. U dikojoj [ponekoj] je blato, nema trave. A blato je zato, što je avlija tisna, a marva doma u avliji: to je onaj, koji nema stana, pa čim malo kiše pade, eto blata. U trećoj je avliji korov, koprive, barza i druga aluga. Korov raste u oni’ avlija’, u kojima nema nikog, di se je svit razamro: izišli rastanci, ostane dvoj’, troj’ svita u kući, dojde smrt i pomru, eto pustoši.
U jednoj ima mlogo zgrada, pa zidani’, nuz to još stari’ raz’arani [propalih] i navrniti’. To su glavnije razlike između jedne i druge avlije.
Dikoja je avlija od druma i zidom zatvorita, t. j. ima dosta i zidani’ taraba [ograda]. A to je zato, što nemamo drveta, da se zatvorimo. A nika je od druma zatvorita tarabom, a dikoja i tačkom [razlika između tarabe i tače, obje drvene ograde, je u tome da je taraba napraljena od dasaka koje su jedna uz drugu, a tačka obično nije od dasaka nego od grana debljine do 10 cm , koje nisu prikovane jedna uz drugu nego na određeni razmak], a od komšijske strane mloga tačkom, a nika te nika i sa ogradom.
Gradište nekad
U mojoj avliji prva je kuća od druma, i to, kako mi kažemo: uzduž, a kuća, komorica i ‘ambar [hambar] je pod jednim krovim. Pokraj ‘ambara je komora, pokraj komore četiri kućara [momačka ili djevojačka soba], pokraj kućara je sobica, pokraj sobice je pekara, pokraj pekare je veštet [ova riječ dolazi od njemačke Werkstatt, što znači radionica]. A ovo sve od ‘ambara (pak i veštet) — sve je pod jednim krovim.
Kućari
Nuz veštet je drvotonj [debeli drveni panj na kojem se cijepaju drva]. Od jednoga komšije strane do drugog priko avlije stoji štala, štagalj i šupa, sve pod jednim krovira. Za štalom je đubre, za đubretim priko, ko i štagalj, stoji pojata [primitivnija staja za stoku], — al ova nije u avliji, nego u šjiviku. Sad od štaglja pokraj livog komšije strne ima kokošinjac i svinjac pod jednim krovim. Malo dalje k drumu buran [zdenac] i oko burana vezovi, od burana k drumu vanjska peć [peć za pečenje kruha], a na komorni vrata’ ima kajslija.
Trava je u avliji onda, za koliko su konji na stanu. Kad ji’ doteramo doma, onda, kada idu na buran na vodu, izsiku ledinu i travu. Korova u našoj avliji nema. Druga avlija (Jakše Petkovića)- kuća prva od druma, uzduž, drvena, cripom pokrita. Nuz kuću ima pod jednim krovim komaricu i kućarić, drveno, a više ništa. Avlija tisna, nema burana, nit drveta navliji. To je razlika između moje i negove avlije.
U dikojoj avliji ima dosta zgrada, al nisu u redu, već širom po avliji.
Iz moje avlije u desnog komšije avliju ide se s drumim, pa u njegovu avliju; a od livoga komšije strane imadu u tački vrata i tuda k njegovoj kući idemo. Iz avlije u polje možemo na drum, pu u polje, a možemo iz avlije priko šjivika, pa u polje.
‘ambar u avliji
Za avlijom mi je šljivik, za šljivikom vrt,a za vrtom njiva oraničina, a za mojom njivom polje i vinogradi čitava sela.
Kuća i pokućtvo.
Kod nas se zove ono kuća. di svit spava, kuva i jede.
Kuća je napravite od cigle, kako mi kažemo: zidana, pokrita cripom i jednokatna. Naša kuća ima jednu sobu, jednu kuću [kuhinju], jednu komaricu [ostavu], i ‘ambar. U sobi ob lito žene misu kru’ i stariji spavaju; a ob zimu spavamo svi u sobi, žene misu kru’, suču, snuju, tkaju, predu, krpaju, i jedemo.
U kući ob zimu i ob lito se kuva jest, i žene lužu [luženje je postupak pri pranju rublja, koje je u to vrijeme bilo od domaćeg satkanog platna, koje se najprije iskuhavalo na vatri] . Ob lito u kući jedemo.
U sobi su postelje, astal [stol – još sinija ili trpeza] , stolci (veliki i mali), peć, sat, četiri buđaka i tavan. A ono zovemo nebo, u kojoj je sobi tavan zamazan blatim i ubilit.
U kući je: arman [ormar] i ob lito i ob zimu, a samo ob zimu stoje kadulice sa kupusim kiselim; banak [ognjište] ; na banku je papećak (vatral; to je ona stvar, što se š njim vatra namišća i potiče, a od gvožđa je) ; sadžak (to je ona stvar, što se na njega drva jedan kraj zametne, kad su na vatri, a od gvožđa je). U kući ima uvik po malo drva. Ob zimu su u kući slanina i meso, i to do Velikog četvrtka; a na Veliki četvrtak unesemo u komori prvu do kuće. U ‘ambaru držimo žito i brašno.
Za’oda [zahod, nužnik] nemamo. Nije, da ga nemamo samo mi, već nema ga u našem selu skoro nitko, nego idemo na van po šljiviku.
Ono, što je u kući, to zovemo pokućanstvo. Lonci su tucani i zemljani: zdile su zemljane i drvene; lanjuri su zemljani i porculanski; tepsije su bakrene, plejane i zemljane; kašike su kositrene, olovne i plejane; kotlovi su bakreni; oranija [bakreni prenosivi kotao koji je služio kod svinjokolje za topljenje masti, za kuhanje u svatovima] je bakrena, kablovi kabao je drvena kanta za grabljenje vode iz bunara, za napajanje stoke] su drveni.
Druge zgrade za ljude
Ima osim sobe još jedna zgrada, di svit spava ob lito, koja se zove kućari. Zidani su, popomostiti i cripom pokriti. Ob lito u njima spava mladi svit: mladoženja i mlada, momak i divojka. U kućarima je bogažija (mundir [ženska karderoba]) i ženska kojkaka drndolija, U kućaru je arman [ormar], u njemu je bolja, finija, posvečana bogažija (‘aljine, špencleta [sako], kožuvi, kamizoli[lajbek, muški prsluk], pantalone, kape, i rubine [košulje ], — to je bogažija).
Sanduci. U njima ju slabija bogažija. Stublike, košare, čekrci. U stubljika’ i košara’ stoji gra’, luk, bundevno sime, laneno sime, orasi, suve šljive, kalotine [suho voće], med, sir, kajmak[vrhnje] i pekmez.
Gdje se kada živi
Kada bi došli u proliće u avliju, najviše svita bi našli u kućara’, a lako bi isto i ob lito, pa makar došo u jutro, il’ u podni, il’ u večer. A u jesen i ob zimu il’ došo u jutru, il’ u večer, uvik ćeš najt svit u sobi.
Zgrade (ili samo prostorije) za žitak i sprave.
Ima osim kuće još puno drugi’ zgrada. Prva je komarica. U njoj stoji ob lito meso, mast i slanina; a sol, kotlovi i kru’ stoji i ob lito i ob zimu.
Do komorice je ‘ambar. U njenu je žito i brašno.
Do ‘ambara je velika komora. U noj stoji rakija, prazna burad, lužnice i škafovi [drvena oveća okrugla posuda za pranje rublja].
Onda je sobica. U noj stoju ripice [krumpir], i kad žene ne tkaju, onda stative [tkalački stan].
Do sobice je pekara. Ij lioj su kačice [velike ili nešto manje otvorene drvene posude] (u njima je zob. ječam i sitni okruniti kukuruzi), kadljice (u njima je gra’orica i simenje, žito i ječam, dok se ne posije).
Do pekare je veštet. U njemu je alat: svrdlovi, sikere, bradve, fugle, testere i testerice, matike [motike], stupka (što se tuče mak i bundevno sime) i ono koje šta, što mi ljudi napravimo, i kazan, kad rakiju pečemo.
Šupa (kolnica.)
U noj stoju kola.
Pojata.
U pojati su plugovi, ornice, drljače, sone, orma za vole, kad oru (jarmovi i ojica), i šuma, koja se šuši za pravljene kojšta.
Vanska peć.
U njoj pečemo kru’.
Štagalj
U njemu je sino [sijeno]. Izidan je, popomostit i cripom pokrit.
Ove su zgrade sve zidane, cripom pokrite i popomostite [imaju izrađen pod].
Štagalj u Štitaru
Zgrade izvan dvorišta
Stan
U nas ima još i drugi’ zgrada osim one u avliji, a te zo¬vemo stan. Naš je stan pokraj šume, četiri kilometera daleko od naše kuće pokraj zidanog druma.
Na stanu je koleba, zidana, cripom pokrita. Ima u njoj jedna soba, kuća i komorica. U sobi su stolci (mali i veliki), klupe, astalić, postelje, sat, šporet, vrata i penđeri. U sobi spavamo ob lito i ob zimu, jedemo ob zimu, žene predu, suču i tkaju. Na šporetu kuva se jest [jelo].
U kući se grije voda za napoj svinjama. U kući je arman, na armanu suđe, ko i doma : lonci, zdile, tanjuri, kašike i solenice. U armanu stoji brašno, slanina, mast i noževi. U kući je kaduljica sa kiselim kupusim i kablovi; bure sa sirćetim; banak, na banku je vatra. U kući ima uvik malo drva.
Na priloženim slikama je imanje mr.sc. Marka Varzića u Gundincima u ul. Đure Varzića 68 još uvijek je u fazi uređenja.
Zahvaljujemo autoru.
