Na kamenu i za kamen zaraslo uokolo sakriti obzidani dolaca podno brda Osoja na staroj zaboravljenoj cesti prema Slivnu, ugnjizdilo se nekoliko zaselaka Podosoja. Popodnevni su subotnji sati, bilasa se zadnji snig na ladnoj padini Osoja, otkud nikidašnji božićni zvončići još zvoncaju nostalgiju u mislima ovdašnje čeljadi raseljene po svitu.
Želja za ovu priču pade mi kad sam sa briga pogledao na zaseok Puljize i njegove stare oronile krovove sa koji iz samo tri dimnjaka dime domovi i bez ćuva vitra se u zraku neometani nadmeću sa Osojem ko će više u modro nebo. Gori u visinan svi postaju jedno, tanana modrikasta maglica, davna priča ili skoro ugašena pisma divojačka.
Podosoje, ne bi te žalila
da se nisan u tebi rodila.
Pade mi na pamet izreka koju san čujo u nekoj drugoj priči: „Kad oćeš osvojit curu moraš je gađat ravno u srce!“ Oće reć, ako okolišaš moga bi zalutat, a meni se ne iđe u deseto selo,
zato u sri sela kucan na vrata Stipana i Mare Puljiz di sa starcima živi sin Marko, carinik u Metkoviću. Mara donosi litrenjak crnog vina, a Stipan zapodniva pripovid:
– Iza onoga rata u selu je bilo 25 cura i 25 momaka. Samo u Karajina dida bilo je sedmoro dice! Sve kuće pune čeljadi i živine. 37 komina u selu nije mala stvar!
– Gadno! Sadili smo duvan, gojili koze i ovce, obnoć uz vatru na kominu… Nije bilo svitla!
– Lako je kad dođeš do cure, napipaš je! Grdno je bilo obnoć ić kroz ulice. Zapalili bi glavnju, prid sobon bi mavali s njon nek je vitar podpiriva da bolje baca plamen. Dok gori dobro je, ali kad se ugasi, ne znaš jesi li u paklu ili raju. Evo ko i sada obnoć vanka, općina Runovići nije napravila rasvjetu, a muke ti je nami starin slomit nogu po svitlu, a kamoli po mraku.
Kad Stipan opazi da ga naš fotoreporter slikava, pogleda ga govoreći:
– Momak, ako ne moreš zaradit sa tin aparaton, baci ga ili kupi još jedan. Moj susid je oda po derneku i sa pokvarenin aparaton slikava cure, a kad in je triba dat slike reka je da je na slikan samo priroda, a nji aparat nije uvatijo. Ljute cure su uvatile njega i sadile u plast.
U priču se uključi i Stipanova žena Mara, dugogodišnja čistačica u područnoj školi napravljenoj 1951. godine u srušenoj fratarskoj kući do crkve Sv. Nikole na južnoj strani sela.
-Kad je doša učitelj u naše selo smistiše ga u kuću kod Mace – pripovida Mara – a ujutro kad učitelj ustade upita marendu, a Maca mu reče: „Još marendu kokoš nije snila!“
Kad je doša učitelj Ivan Spajić i žena mu Marija, isto učiteljica, na sastanku narediše da se moraju kupit uljene boje dici za crtanje, na što Puljuša zapita: „Što će dici uljene boje?“ Učitelj će na to: „Uljene boje će koristit kad je post!“
– Puljizi su doselili u 17. stoljeću iz primorja, iz okoline Ploča prema Podgori, a u te krajeve su došli sa Sicilije i nosili su prezime Pulieze, što je kasnije dolaskom u ovi kraj prišlo u Puljiz. Iz mista se počelo iseljavati šezdeseti i sedandeseti godina pa je ostalo samo trinestero čeljadi.
U selu su živile obitelji: Grgići, Čuturići, Blaževčevi, Božini, Bićini, Galini, Tripići, Zerići Micukići i sad živi cila obitelj Talića.
Da nije Karaja tu u selu otvorijo posa, selo bi bilo pustinja.
Iđemo u Karaje di vridne domaćice uređuju starinsku unutrašnjost kuće, di se već na vratima ćuti domaći miris i ugođaj vatre sa komina.
Dražen Puljiz Karaja, nekad nogometaš Mračaja, bundesligaša FV Lauda i na kraju Kamena, bio je vozač šlepera sa kojin je priša tri milijuna kilometara po Europi, a uz sve to je vodijo i ovi domaćinski ugostiteljski objekt.
Da san van na početku priče reka da iđen u Karaje, zgodnije bi skontali di san se zaputijo.
Dražene, razmišlja li se o renoviranju starina? Na sva usta se govori o državnom poticaju za obnovu stari sela. Šta je sa selima Podosoja?
– Ne briga vlasti za ova sela koja bi se još mogla spasiti. Tek pojedinci samostalno pokušavaju u svojim mogućnostima spasit što mogu. Poticaje dobivaju samo partizanski sinovi. Ovo su najlipša sela u kraju, za koje bi u drugim krajevima dali sve. U ovom selu su se snimali filmovi Debeli lad, Duvanski put i serija Prosjaci i sinovi, s kojom se svi diče i u kojoj sam i ja glumio maloga Tomicu kad je Kikašu prid smrt donio u bukari vode.
Da mu je Karaja donijo vina, more bit da bi priživijo. Ali vode…
Iđemo dalje kroz selo prema školi s mislima na negdašnji 37 komina u selu čiju milotu i tradiciju čuva jedino Karaja, pa se još more oćutit u ladnome zimskom zraku miris tople kore kruva ispo sača.
U selu su svi Puljizi, osim Zorke Ždero pok. Ivana koja je sama u kući.
– Bilo je puno posla u selu, ali je bilo i veselo. Di je mlađarija tu je i veselje, a vala ti Bože, bilo nas je puno. Sadili smo duvan…
Svi govorite o duvanu! Di ste ga sadili, ja nigdi ne vidin njive, već sami kamenjar!
– Po docin, ne vidi se, ali se moglo po deset tisuća duvana posadit na njima.
– Mi ženske nikad, a muški su svakog đavla palili, a i dan danas to rade. Mene je moj momak dočeka jednoga dana kad san se vraćala iz Slivna, upita me di san bila i zašto mu se nisan javila da bi doša prida me. Šta ću ja tebi kazivat di ću, kažen mu! Tad je Moj ćaća svira gusle okupljenoj čeljadi ispri kuće, momak me pričepi uza zid i poče drpat, ja uze kamen sa zida i udarin ga u glavu. Šta’š ti mene drpat! Pomirili smo se za dvadeset dana kad san mu dopustila nek se primakne. Eto, oženili smo se. Čovik mi je umro, sad san sama, sinovi dođu iz Zagreba kad mogu, a ćeri udate u Runoviće dođu svaki dan.
Na početku sela sritosmo 83 godine starog Andriju Puljiza di u rukama nosi dva komada suva kruva.
– Evo ranin ćukenja – odgovori nakon što baci jedan komad kruva prid kućice za pse, dok mu drugi zape i ostade na grani stabla.
Povede nas u kuhinju koju grije starinski šporet, donese uokvirenu pohvalnicu i reče.
– U drugom ratu za Hrvatske države bijo san u hrvatskoj vojsci i proša san križni put.
– Ta nisan u partizanin ako je Hrvatska vojska! Iman sedmoro dice, sad san sam u kući.
– Ne živi on s menon! Dođe u zoru, a ode o podne. Momak traži ženski, košto san i sam nekad.
U Andrijinu susjedstvu živi obitelj Talić, stara Slavka Puljiz pok. Jure. Sin joj podosojski bućaš Dinko, žena mu Anita i troje dice. Nikolina, Nikola i Ivan, jedina su dica u selu. Nikola igra rukomet za Imotski, a u šestom je razredu škole Runovići, Ivan je malen za školu ali more zaminit ćaću u igranju buća. Nikolina uči medicinsku školu u Splitu. Kad je slobodna dođe kući u Podosoje.
– Tu mi je lipo i nastojim češće dolaziti. Bilo bi dobro da i druga dica dođu u mista odkud su im roditelji ili čak daljnja rodbina, kako bi upoznali kraj iz kojega su potekli i saznali što su im preci stvarali i kako su živili.
– Kao mala sam maštala o medicini, gledala sam filmove medicinske tematike, tako sam pošla putem koji mi se činio dopadljiv, nastavit ću istim putem dalje u višu medicinsku ili medicinski fakultet, za pedijatriju.
Lipo si ti to nami sve ispripovidila, a šta drugo nego poželit neka ti se ispune planovi.
Sritne roditelje vako lipe i pametne ćeri nismo uspili dočekat pa smo se zaputili u Imotski.
